Стално упадам у низ комичних ситуација, и све што урадим данас испада да би било боље да ништа нисам радила. Заиста то не радим намерно, али моја родбина и те како не може да се отргне осећају да све те скандалозне ствари чиним смишљено и са циљем да их нервирам, понизим и осрамотим. Забога, сви су они неки угледан београдски свет, сви су завршили високе школе, сви су изградили неки кредибилитет на пољима науке, културе и уметности, само сам ја смешни кловн који у њиховим очима и није смешан већ некако јадан. Кажу, бар сам се добро удала, при том не мислећи да сам ја начинила добар одабир, већ да је мој муж тако паметан, леп и бистроуман, направио велики корак када је пожелео да се ожени овом непоправљивом грешком природе, и покуша да надљудским напорима од мене направи особу за високо друштво. Да докажем свима њима да сам достојна ове породице, покушала сам да се отиснем у уметност тако што сам одлучила да напишем аутобиографију. Не умем баш да пишем аутобиографске приче. Мислим, није да се у мом животу не дешава ништа значајно, али просто не умем да пишем о себи и личним доживљајима. Можда је то зато што сам жена. Чини ми се да мушкарци то боље раде, то им је некако природно. Сваки мушкарац добро познаје себе, познаје своје вештине и могућности, свестан је препрека и труди се да их успешно заобилази. Са друге стране, ми жене никада не упознамо саме себе, али зато знамо све о својим пријатељицама, комшиницама, момцима, мужевима, деци, родитељима… Ми никада у потпуности не упознамо своје жеље, амбиције, навике, идеје. Ја сам се једно време бринула због тога, али сам престала. Схватила сам да ме моја најбоља пријатељица познаје боље него саму себе, и све док је она ту, ја ћу се осећати сигурније, и обрнуто. Жене се уствари не друже, оне праве ланац опстанка.
Враћам се празном папиру са жељом да на њему испишем аутобиографију. Подижем очи високо, као да ћу прочитати нешто са чела. Да можда почнем да пишем о свом првом путовању. Бришем ту мисао из главе, то ништа добро донети неће. Жене из моје породице на сваком путовању разгледају архитектуру разних зграда, све оне знају из ког је века нека зграда, и ко ју је пројектовао, донесу кући хиљаду фотографија неких грађевина. Ја кад одем на неко путовање углавном гледам излоге, и то углавном оне са распродајом. Могу и да описујем све радње у којима сам јела сладоледе. Пробала сам на стотине врста сладоледа у разним крајевима света, мада ми се све некако чини да још нису успели да погоде прави укус ваниле. Све у свему, успомене о укусима сладоледа свакако није нешто чиме бих задивила своју породицу. И од свих тих размишљања о сладоледима, ја сам огладнела. То је то! Гладна сам, и због тога не могу да пишем своју аутобиграфију! Подне је прошло, ускоро ће време ручку, а ја се не сећам шта сам јела за доручак. Одлазим до кухиње, и на судопери затичем коришћен тањир и згужвану алуминијумску фолију на њему, а у судопери је шоља за млеко. Па да, доручковала сам јаја пржена на фолији и попила шољу млека. Људи обично прже јаја у уљу, или кувају пола сата у води, а ја само ставим комад алуминијумске фолије на врућу ринглу, поспем мало соли по њој, разбијем јаја на то, и за мање од два минута готово. Још успем увек да беланце буде запечено а жуманце ровито. Људи који су имали прилику да виде моју вештину пржења јаја су направили и неколико фотографија, а ја сам помислила да ће ми бројати залогаје за столом. Срећом, до тога није дошло. Идем ја у продавницу да купим нешто за ручак. Чим уђем у супермаркет ту је раф са воћем и поврћем. Понуда је стварно очајна, да не кажем понижавајућа. Све је нешто увело, никакво и осећа се мирис трулежи, па има и смисла што су тај раф поставили одмах поред врата. Буђав мирис мора негде да излази, мада мислим да би помогло и да стављају свеже воће и поврће. Долазим до одељења месаре и ту ми апетит нагло опада. Не знам како долази до тога, али стаклена витрина је стално у неким крвавим траговима, и иако нисам гадљива припадне ми мука. Идем до млечних производа, и свуда су неке „акције”, чисто малтретирање купаца и намамљивање да купим ово млеко а не оно које волим зато што је неколико динара јефтиније. Нећу ниједно! Одлазим до пецива, и ту купујем обичан бели хлеб. Чисто је, миришљаво, нема глупих акција. Никада нисам видела неки попуст за хлеб. Зашто би и био, људи га купују сваки дан без обзира на цену. Није битан узраст, пол, степен образовања, верско опредељење и слично, сви купују хлеб, неко бели, неко ражени. И ја тако пешачим кући, носећи у руци само хлеб, а за остало ћу се снаћи.
Након ручка одлазим поново за писаћи сто да почнем да радим на својој аутобиографији која ће задивити моју породицу. Шта је то што ми највише замерају? А, да, то што нисам претерано емотивна. Покушавам да се сетим неког тренутка када сам била баш емотивна, али ми нешто не иде. А можда је паметније да сад створим неки емотивни тренутак и да запишем, биће то изненађење када буду читали. Да видимо шта има на друштвеним мрежама: Умрла британска краљица Елизабета, ништа идем даље; Удомите два напуштена штенца, хитно, нисам тип жене која шета неколико пута дневно, неће ићи; Пошаљите СМС поруку за неког ко болује од нечега…, е, то може, стварно не волим када је неко болестан! Имам и ја емотивну страну, само морам да је фокусирам на оно што је покреће. Убацићу у аутобиографију да сам била део колективне емпатије, и да је заиста добро и неопходно помоћи када је некоме то важно, јер никада не знам у каквом проблему могу да се нађем једног дана, и да ми та колективна емпатија заиста може спасити живот.
Хајде да сагледам ситуације због којих моја породица није била поносна на мене, и да видим да ли бих могла да некако то исправим у будућности и да бољу верзију мене сместим у аутобиографију. Размишљам, и дефинитивно је породична вечера са важним гостом била фијаско. Гост је био угледни члан позоришта, и велика је част за моју породицу да га угосте, с обзиром на то да моја млађа сестра жели да буде глумица. Вечера је била изврсна, недостајало је само птичије млеко. Па, „птица и млеко” су заправо направили фрку, односно голуб и јогурт. Не, није голуб из парка. Прво сам попила јогурт, много јогурта, а алергична сам на лактозу, и онда је за вечером излетео „голуб”, којег нисам могла да контролишем. Што је најгоре, добила сам напад смеха, и уз сва та надимања кавез се отворио и настала је општа пометња. Мајка и сестра су три дана плакале, а ја сам се правила да плачем, а уствари сам се смејала. Нисам намерно попила тај јогурт да бих упропастила вечеру. Пробудила сам се са непријатним осећајем у устима и требало ми је нешто хладно да попијем, а све што сам имала у фрижидеру је био јогурт, и искапила сам га заборављајући да ћу ићи на вечеру. А када сам дошла на вечеру, заборавила сам да сам тог јутра попила јогурт. И то је то, ништа намерно, само немар. Дакле, неопходно је поправити понашање за столом.
У низу таквих ситуација издвојила бих и ону када је мој брат од стрица одржао своју изложбу слика. Да бих била део породице, натерали су ме да обучем дугу црну хаљину, као не дај Боже за сахрану а не за културан догађај. Била је предугачка, штикла ми је стално газила један крај, али нисам имала времена да је скратим. Ма ја сам хтела да обучем беле фармерке и неку хипи мајицу са пуно боја, да будем у складу са сликама. Када сам стигла на изложбу, схватила сам зашто су инсистирали на црној хаљини: слике су биле мрачне, сиве, са пуно тмурних облака и кише. А сва та киша на сликама ми је некако била извештачена, јер је заправо изложба била организована у летњем периоду када на небу није било ни облачка. Да не дужим причу, дошао је ред за шампањац, и лепо смо наздравили, и после смо сви носили своје чаше као да смо конобари. Ја сам стала на своју предугачку црну хаљину, саплела се, и срећом нисам пала, али је зато шампањац полио слику, и сви су били згранути и згрожени, само сам се ја смејала јер је коначно киша на слици била реалистична, што је заиста био сјајан уметнички перформанс. Нажалост, нико то није тако схватио, слика је скинута, и то празно место је било баш безвезе током трајања изложбе. Али онај тренутак када се са слике слива киша шампањца је према мом мишљењу заиста био сјајан перформанс. Слика је од тмурне кишне ноћи постала романтично луксузно вече. Штета што уметник, какав је мој брат од стрица, није успео да види то што сам ја видела. Он је одмах затражио да се та слика уклони. У сваком случају, оно што морам поправити код себе јесте и то да не више не идем нигде ако ми одећа није одговарајућа. Можда да припремим неколико црних хаљина унапред, да све буду кројене по мери, па ако ме не буду звали за свечане пријеме имаћу у чему да идем на сахране. Само обавезно да хаљине буду без шљокица, да не направим опет неку збрку.
Некако ми не иде ово са аутобиографијом, па одлучујем да се прошетам. Јавићу се супругу да сам у оближњем парку, па када се буде враћао са посла можемо се наћи и вратити се кући заједно. Седим на клупи у парку и размишљам како да удовољим својој породици. Гледам у дрвеће, сва су висока и зеленог листа, само је једно омање и црвеног листа. Гледам у то црвенолисно дрво, упадљиво је, привлачи пажњу, толико се разликује од осталог дрвећа. Ја сам то црвенолисно дрво, ја сам та особа у породици која штрчи, ја сам црна овца међу белима. И гледам како је лепо то дрво, и одједном се осећам и ја лепо. Не могу да будем као они, они су зеленолисни а ја црвенолисна, али и ја имам своју лепоту. Можда лепота није у томе шта они виде, већ у томе шта ја видим. Можда треба да престанем да тежим да будем као и они, јер сам ја добра оваква каква сам. И као ово црвенолисно дрво у парку које мења читав изглед парка, тако и ја мењам изглед у мојој породици указујући да нисмо сви савршени, и да су баш због тога они тако савршени у својим сферама живота. Долази мој муж, грлимо се, и шетамо срећни до куће.
