Три
Цвијета је између дланова и покривљених прстију нежно трљала две велике, лепе шљиве, желећи да их поклони унуци газдарице мотела поред којег је живела. Како је угледала њен избраздан лик увијен у мараму, уста увучена недостатком зуба и нокте од којих су неки прерасли у канџе, Мила се сакрила иза бакине хаљине. Узалуд јој је нудила воћке, које су на свет дошле у новембру, баш као и три године раније.
Цвијета са 45-огодишњим сином Радманом живи у срцу Селенче, једном од ретких села у којим се животни циклус одвија као и пре једног века. Децембар је 2035. Села на Балкану постоје само још у Војводини и Славонији, најчешће ако производе потрепштине за набрекле и загушене градове. Селенча је размазана по питомој бачкој црници и црвеници, које јој узвраћају напупелим, једрим усевима и удобним јамама за оне који напуштају свет.
Старицин дом је од набоја. Њен Радман никада не излази вани. Мила је једном видела да су унутрашњи зидови боје земље, те је помислила како та чудна бака и њен велики син живе у пећини која само споља изгледа као кућа.
Њено имање је на ивици најдаљег атара Селенче, где пут наставља ка напуштеној Новој Гајдобри, уоквирен пољима усахлог кукуруза и дрворедима шљива. Људска рука оставила је вијугавом асфалту сапатника у виду једног бетонског квадра покрај пута.
Обрастао у шибљу, нахерен је толико да подсећа на паралелопипед. Није јасно да ли је укопан попут земунице, или га је земља почела увлачити у себе. Само су врата ослобођена чељусти црнице, тако да могу и даље да се отварају, и затварају, уз шкрипу која одјекује пољем.
Направљен је давне 2020, као зграда карантина и дневне ковид амбуланте, из које су болесници могли, један по један, излазити и тумарати кукурузима, без страха да ће пренети вирус.
Када се врата одшкрину, открију бледозелени ламинат, остатке дрвених столица изломљене као за потпалу, кревете које је почела жвакати рђа. Зидове белих плочица чије одсуство боје означава и недостатак живота. Мештани ту не залазе, јер верују да је болест и даље присутна у згради.
Лево и десно од врата је по један прозор-огледало, оба готово уништени огреботинама. Окна запечаћеним грчевито држи дрвени рам, својом упеклошћу више но масивношћу.
Иако је мраз, Цвијета редовно обилази своје имање покрај бивше ковид амбуланте. Током остатка године, ту долази да набере клипове и шљиве. Једина у селу има атар који није део окућнице. Или је луда, или има тамо и нека друга посла, када свакодневно шета све до запуштеног пута за Нову Гајдобру.
Два
Наредног дана, одлучила је да сврати до комшинице у мотел баш када је она путем видео линка дозивала локалног полицајца. Петоро суседа, стара госпођа Елишка и читава породица Пудар су нестали. Рођаци пристигли за Божић их нису затекли у кућама, нити су их могли добити телефоном. Цвијета се мирно вратила у кућу, закључала Радмана у његову собу и кренула у шетњу до имања.
Свакодневни одлазак до места где и даље ниче семе које јој је покојна мајка оставила помаже јој да буде ближа себи самој, као и душама вољених.
Прешла је готово двеста метара кроз поље, кад је међу дрворедима угледала људску шаку. Лежала је на сасушеној трави, дланом окренута нагоре. Као да нешто тражи. Одсечени крај бледо се црвенео, као и део палца, са ког је очигледно био скинут прстен.
Журно је погледала око себе. Била је сама. Десетак метара даље, на земљи су биле велика, углачана карлична кост и три одрубљена стопала. Као и шака, припадала су старијим особама.
Хитала је кући, колико су јој ноге допуштале. То што је видела нема везе са несталим комшијама. Њихови остаци би изгледали свежије. Да ли је преплашена због свега што се десило, да ли је све умислила? Можда делови тела нису прави. Данас у граду и праве и бацају свашта.
Радман је био у соби. Мирно је гледао цртане филмове. Није хтела ништа да му помиње и узнемирава га. Па сутра је Бадњи дан, иако њих двоје Божић славе касније. Припремила је његове омиљене палачинке, надевене џемом од шљива из атара. Телевизија је мрмљала о трансформацији Светог Николе у Деда Мраза.
Један
Бадњег јутра је пожелела да поново посети имање. Да се суочи са оним што је угледала, или пак умислила. Улица је била стишана. Селенчани су већ били замандаљени у кућама, многима је пристигла родбина, а неки услед страха нису ни хтели да излазе. Усамљена је одшетала све до краја села.
Ветар је звиждао пољем и вратима тресао по фасади бетонске амбуланте. Пришла је да их затвори, када је на ламинату и прозорима приметила размазе људске крви. Дебљи, масни наноси, затим као нервозни потези четком, или спори покрети онога из ког је крв истекла. У остатку улазне собе на поду су биле капи крупне као трешње. Сетила се слике смрти комшије Ристе, у души замотане од детињства, и локве крви која је остала испред свињара након што га је рођени брат случајно упуцао.
Ушла је у зграду, међутим, унутра никог није приметила. Судејство страха и воња који садржај црева покреће нагоре натерало ју је да одмах изађе. Махнито је залупила вратима, потеравши вране са поља, и кренула натраг у село.
„Бака Цвијети је крвава сукња!”, Мила је викнула баки, која је баш тад прекинула везу инспектору и смирено осмотрила суседу. Била је једна од ретких у селу која не мисли да је она необична. Саосећала је с њом јер је знала да тако стара мора да води рачуна о Радману, који је доброћудан, али и агресиван када му нешто није по вољи или није испио лек.
Пресрела ју је пре но што је ушла у горње двориште и од ње сазнала одакле потичу трагови крви на њеним опанцима и хаљини. Прошла су готово два сата док у мотел нису пристигла два полицајца и млади локални бискуп. Упутила их је ка Цвијети, са којом су дрндавим службеним колима кренули до њеног имања.
Врата карантина овог пута нису лупњавом плашила птице. Била су закључана. Цвијета и бискуп су стајали са стране док су полицајци покушавали да их обију. Након првог ударца у врата, изнутра су се чула запомагања, а затим и метеж и узнемирена, хаотична вика.
У бетонском карантину затекли су двојицу гневних стараца у крвавим мантилима, са златним крстевима око врата. Један је био на вратима, док је други позади стајао за металним ортопедским екстензоматом на којем је рашчеречена лежала бака Елишка. Иако су била изобличена наслагама крви и беса, бискуп је знао да су то лица некадашњих колега, изопштених из цркве због јереси.
Елишкине очи као да су набрекле у углачане порцуланце који ће се закотрљати из очних јама, док их је у мукама усмеравала ка Цвијети, некадашњој другарици из клупе. Старица се сетила како су Елишка и она свако јутро, након тешких радова на њиви, биле срећне што су их родитељи пустили да се сперу, лепо обуку и иду у школу. Потом се срушила.
Гумене чизме бивших свештеника гацале су кроз масну крв, разносећи изнутрице у узалудној борби са полицајцима. У ћошку је био извор густе течности – троје чланова породице Пудар. Тела су им била у комаду, а удови готово угљенисани.
Док је бискуп подизао онесвешћену Цвијету из крваве баре, полицајци су савладали крупне, али спрам њих немоћне старце. Још једна кола су пристигла и одвезла их у полицијску станицу. Цвијету је примирио први зрак сунца те зиме, који јој је кроз прозор-огледало пољубио лице. Гледала је како једини комби сеоске хитне помоћи Елишку одвози ка клиници у Бачкој Паланци.
Марамице на лицима бискупа и полицајаца донекле су пригушиле смрад лешева, док су обијали следећу закључану просторију.
Иако престрављена, старица се прибрала и придружила им се када су у некадашњем дневном боравку амбуланте затекли натрула људска тела и лобање више од 20 Селенчана. Мала, средње величине, смежурана, нека без удова. Са најсвежијих су се разбежале групе пацова. У углу собе била је безлична улепљена маса, сачињена од одеће страдалих. На челима мртвих мушкараца били су утиснути крстеви.
Цвијета је тихо корачала. Сва чула живих особа у просторији била су пренапрегнута, осим слуха. Могла је чути само буку у глави, а полако затим и капање течности у десном ћошку просторије.
На дрвеном крсту, импровизованом од фискултурних клупа, висио је свима знани сеоски кољач Јарослав. Душа га је напустила вероватно тек пре неколико дана. Цвијета и бискуп су се погледали, јер су знали да је Јара покопан прошле године. Његов укочени поглед падао је у правцу врата последње собе у згради некадашњег карантина. Крв је стрпљиво падала из расеклина тела на ламинат.
Врата су била откључана. Некадашња лабораторија изгледала је уредно и одржавано. У њеном средишту био је олтар на којем је Цвијета затекла накит, који је вероватно припадао убијенима – мушко и женско прстење, огрлице од ћилибара, златне наушнице. Уредно посложени, на столу су се зеленели памфлети „Цеста просветениа / Пут просветљења”. Знала је словачки језик, те је отворила књижицу.
„Да би појединац на својем путу ка Богу приступио целини сопства и био истински преобликован у уму и просветљен у срцу, треба ходити као дете светла кроз најтежа физичка искушења обичном смртнику позната. Тек тада ће заиста знати границе своје отпорности, тек тада ће спознати да границе сваки од нас одређује и да за оне Богу најближе, оне не постоје”, стајало је на првој страни. На средишњим су биле приказане фотографије мучења људи ватром, жигосањем, черечењем, сечењем делова тела оних који су се жртвовали не би ли се приближили вечној светлости.
Старица и бискуп су зграбили неколико памфлета и журно, али полако, изашли из некадашње ковид амбуланте. Добили су лекове за умирење, а потом су их повезли у полицију да дају изјаве.
Старији од двојице приведених је у станици инспекторима потврдио да је „Пут просветљења”, мала верска заједница из бањског села у близини Тренчина, на северу Словачке. Сасвим сталожено, готово надахнуто, причао је како је као пастир ове заједнице, уз двојицу помоћника, у протекле две године потајно формирао испоставу „Пута“. Зграда карантина била је делом њен верски објекат, а делом полигон мучења мештана уверених да испитивање граница бола може водити просветљењу.
Слушајући изјаве, Цвијета је по први пут пожелела да прода имање на ободу села, у шта ју је одавно убеђивала родбина. Радман за то неће ни морати да сазна. Препустила је бискупу да исприча све што се десило Бадњег дана. Она је најчешће само потврђивала климајући главом.
Било јој је лакше, али је само желела да крене кући, сину припреми палачинке и стропошта се у кревет.
Нула
Полицијски извештаји су 25. децембра 2035. потврдили смрт 28 Селенчана, који су се својевољно препуштали жртвовању и вишедневном мучењу у згради бивше ковид амбуланте.
Неки од њих су претходно инсценирали сопствену смрт и сахрану, уз помоћ некадашњих свештеника, а већина је наводно била на привременом раду у Словачкој.
У Селенчи је освануо најмирнији Божић до тада. Људи су били затворени у кућама, сеоска црква празна. Мила и газдарица мотела биле су по први пут у гостима код Цвијете и Радмана. Неколико волонтера метлама је чистило људске остатке у згради карантина.
