Кад сам био мали, у мом дворишту, баш уз саму капију, налазила се једна крушка. Ње одавно више нема, посечена је; ваљда се била осушила, ни ја се не сећам…
Ја сам као мали био веома чудновато дете: пробирљив, јео сам само оно воће, које се мени свиди на први поглед. Остало ништа! Тада, у том добу, нисам волео крушке, нити сам се усуђивао да их пробам, као да ће ме то живота коштати. Биле су у мојим очима врло ружне.
Заволео сам и њих, али много година касније.
Нo, у том добу, ја бејах залуђен нечим другим: оним „чикама”, што се пентрају по бандерама, и Бог зна шта раде око струје. Мени се то свидело, па хоћу и ја. Одем у кућу, узмем татин каиш, понесем са собом неку књигу, па правац на крушку! Себи обмотам каиш око струка, па око једне гране закачим онај други крај (онај, где се налазе рупе), и – ја се везао сигурносним појасем! Отворим ону књигу (тада још ни слова нисам знао), и „читам струју”. Међутим, онај каиш није био свемоћан: није, јадник, могао издржати мене и моје врпољење, те попусти – или чак она грана пуче – а ја се скљокам доле на земљу, умало врат не сломих!
Људи Божији, колико сам тада урлао, плакао и дречао! Мислим да су ме чуле и оне птице са Калемегданске тврђаве, па су, чувши мене, полетеле оданде у ужасном страху, и разбежале се којекуд.
Богу хвала, остао сам жив и здрав, али и ускраћен за нешто, после овог догађаја…
Знате ли ви за оне ситуације, кад вам неко соли памет, а ви му одбрусите:
„Пусти ме, човече, па нисам пао с крушке!”
Ето, ја у таквим ситуацијама могу да кажем да „нисам баш толико глуп”; али да нисам пао с крушке, то већ не могу рећи, на велику жалост несрећне људске сујете!
