London Eye

Мирка Кромпирка је одлучила да објави књигу. И то не било коју, већ збирку кратких прича. Свако ко се опробао у тој форми зна да тежина писања није реципрочна интересовању читалаца. А опет. Она је себи махер. Зато је скупила све што је икада написала и отишла у најпознатију градску издавачку кућу. Стала је без нелагоде испред секретарског стола и затражила пријем код главног уредника.

„Молим Вас, представите ме као тинејџерку заробљену у телу одрасле жене с адекватним животним обавезама, која у часовима доколице писањем испуњава снове и стишава немире. Значи ми да лично предам приче да бисмо што пре договорили датум објављивања. Сигурна сам да може пронаћи поузданог спонзора за финансирање штампе, рекламу, организацију књижевних вечери, и шта већ подразумева маркетинг. То свакако знате боље од мене. Уједно, желим да знате и да ово не радим због тога што је популарно и што свако ко је савладао основе писмености или чак и мање, пише. Разумете? Овде сам јер очекујем преводе на енглески, италијански и шпански, а затим врло брзо и на француски, норвешки и дански. Мислим да би моје приче у тим подручјима ишле као алва на овима. Укратко, рекла сам све што имам, а сада бих Вас замолила да ме представите уреднику.”

„Да ли имате времена?” , знатижељни глодуров поглед испратио је интензивну промену боје Миркиних образа.

„Када?”

Гледао је Мирку и њена очекивања са сличним изненађењем као када је у младости први пут угледао London Eye прелазећи Westminster Bridge кроз гомилу безглавих туриста. Највиши европски панорамски точак, смештен на јужној обали Темзе, лагано се окретао и изгледао немогућ, а опет тако постојан. Као и Мирка овог тренутка пред њим.

„Мислим, да ли мислите да ли имам времена сада или иначе?”
Изгледала је продорно, а опет и наивно.

„Сада.”

„Ох, да, имам времена сада, да… а имам и иначе”, развукла је усне у детињаст осмех.

„Време је за кафу, ако желите придружите ми се.” Сели су у јужни део баште на углу две улице. Иако сунце још није пустило дуге зраке било је пријатно и светло.

„Ја бих ипак нешто друго.” Размишљање над отвореном картом пића потрајало је, док уредниково стрпљење није достигло врхунац кључања воде у кoтлу и умало запиштало, када је изјавила да жели cappuccino и чашу обичне воде. Док се осмехивала конобару који се овлаш наклонио и узвраћајући осмех отплесао према вратима кафеа, уредник је загледан у правцу младићевих леђа размишљао о способности неких људи да се кезе без видног разлога и потребе. За разлику од њих, он је озбиљно сакривен иза мисли о састанцима и обавезама. Вратио је поглед на Мирку као пробуђен, не верујући да седи са њом у башти кафеа на углу Злотске и Шећерне улице.

„Добро, зар нисте рекли да не желите кафу?”

„Истина, схватила сам да ми се не пије ништа, али сам одлучила да ипак попијем кафу без обзира што ми се не пије ни кафа.”

Зурио је.

Наставила је: „Да ли знате да Италијани пију cappuccino искључиво пре подне? Другачије је недопустиво. Као што је и држати подигнут мали прст при испијању напитка. Али, то сигурно већ знате.”

Помислио је да би требало да прекине ово бесмислено чаврљање, јер изгледа као ћуран који је несмотрено протурио главу кроз уску рупу на тараби и остао заглављен. Скоро га неко није довео у сличну ситуацију као ова блесава умишљена списатељица. Мора да се сабере и понаша природно, а то значи строго пословно без емпатије и сувишних скретања са главне теме, што му није тешко. На недостатак емоција жали се чак и штркљава кровна леденица, његова партнерка, уредница најпознатијег градског часописа за жене. И она тако резервисана захтева повремену нежност, што он лако избегава и одлаже за неки измишљени тренутак. Не воли њено присуство. Чак и у телефонском разговору осећа хладноћу која га наводи да прави чудне покрете. Стекао је тик од ње. Све чешће увија вратом као да га стеже крагна и главом трза удесно, као да је нагло отпушта са напете праћке и повлачи крај усана у страну, док из грла испушта звук налик на кркљање.

„Госпођице Кромпирка, разумео сам да сте данас овде да бисте ми дали ваш рукопис на читање и оцену.”

„И због договора око штампања књиге, свакако”, додала је хитро.

„Морам рећи да имам тек толико времена да попијем кратки espresso, а да би наш разговор био учинковит требало би, ако је могуће, да ми дозволите да завршим мисао.”

Климнула је уз гримасу која је представљала извињење, и стиснула уста у облик пилећег задњег отвора у покушају да се уздржи од коментара.

Главни уредник је помислио како би овог тренутка најрадије волео да себи дозволи луксуз гласног смеха на јавном месту. Помислио је и да ће, ако Мирка настави да се кревељи, изгорети у мукама од суздржавања. Али, само се накашљао покушавајући да прикрије кикот који га је заголицао око пупка, и наставио озбиљним гласом. Овог пута избегавајући да гледа у Миркино лице изабрао је неку замишљену тачку поред њеног десног уха, што је Мирку навело да несвесно помера главу у страну покушавајући да ухвати поглед човека с којим разговара. Главни уредник је закључио да је ово крај и да ће умрети искривљен од смеха.

„Госпођице, да бих скратио агонију рећи ћу без околишања да тренутно немам времена за читање било чијих прича. Исто би било и да пишете поезију, не брините. Једноставно заузет сам и сви моји термини договорени су бар годину дана унапред. То значи да ћете се начекати за евентуални одговор и заборавити не само шта, већ и да сте писали, и биће вам вероватно смешно, а можда ћете се и постидети свог покушаја. Дакле, да Вас поштедим чекања и пропратних непријатних осећања, молим задржите свој рукопис и у том смислу заборавите нашу издавачку кућу. Из истих разлога не бих Вам препоручио да пробате ни на другим местима. Свугде је исто.”

Вратио је поглед на Мирку где га је дочекао пар разрогачених очију.

„Да, јасно ми је… сасвим ми је јасно о чему говорите… али, замолићу Вас за малу услугу. Прочитајте бар једну причу док смо овде. Изаберите било коју. Или још боље, изабраћу ја неку најкраћу. Стаће у пар преосталих гутљаја кафе.”

Затечен у ненаданом обрту, немајући куд, климнуо је у знак одобрења и показао руком према гомили папира очекујући да, како је рекла, сама одабере текст. Заронила је брзо прелиставајући стране, очигледно знајући где се која прича налази, и пружила два листа стандардног формата, куцана фонтом Times New Roman величине 12 уобичајеним проредом. За тих хиљаду карактера стварно му неће требати више од пет минута. Узео је текст и почео да чита:
„Мирка Кромпирка је одлучила да објави књигу. Отишла је у најпознатију градску Издавачку кућу и без увијања затражила од секретарице да је најави код Главног уредника…”, прелетео је преко остатка текста и стигао до тренутка у ком за столом кафеа чита Миркину причу.

Одузет, замолио је да му остави и остале текстове и договорио следећи састанак за седам дана на истом месту. Устао је и учтиво поздравио. Пре него што је закорачио у остатак дана осмехнуо се кратко и скоро нежно избезумљеној Мирки, која је одсутно гледала негде ка дну баште уживљена у измишљену сцену јутарњег програма BBC Studija, у коме сасвим озбиљно разговара са згодним водитељем о својим књижевним успесима, погледавајући успут кроз стаклени зид на панорамски точак London Eye.

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Сатирична фикција

Бијели шешир

А посебно ме је нервирао њен шешир. Гарантујем да га није скидала ни док спава. Живјела је на трећем спрату,

Настави...

Обавештења о конкурсима