Завршило се чупање обрва и Слоба је села на кауч. Требало је да сачека пола сата да њена комшиница, која је у својој малој гарсоњери пружала козметичке услуге, загреје восак. Заборавила је да је Слоба заказала и депилацију препона. Млада комшиница звала се Живка и није волела своје име. Добила га је по баби.
„Али, ја имам још једну бабу, она се зове Јованка”, говорила је. „Због чега ми по њој нису дали име”?
У заказани термин у стан је ушла клијенткиња, водећи мушко дете са собом. Дете је под мишком држало књигу бајки. Село је поред Слобе на кауч. Клијенткиња је Слоби окренула леђа, пошто се наместила на столици поред дугачког и узаног стола на којем је стајао прибор за сређивање ноктију. Дете је послушно село на кауч и листало књигу. Могло је имати око пет – шест година. Слоба је чула како певуши неку песмицу, коју је, вероватно, само смислило, као:
„Коларићу, панићу,
зврк, зврк, зврк.
Зове тата, зове мама,
Зврк, Зврк, Зврк,
Нисам Зврк, ја сам Мрк.
Зврк, зврк, зврк”.
Видела је да је застало код бајке о настанку планинара. Назив бајке је био Скоро у небо. Такву бајку је и она својевремено написала, сетила се. Дете је читало наглас, сричући слова:
„Билаа једном једннаа група људи и да би се клањали суууунцу, одлучилии су да се попну на највиши врх за којии су з… знали – врх Два, два, двааа раја и хиљаадууу светоова… Мама, мама, даље пише да је врх личио на заобљену печурку”.
Па, то је њена бајка, обузела ју је врелина, требало је да јој јаве да су јој објавили бајку у књизи. Хтела је да рашири руке, да скочи, али није могла да се помери с места. Само је гледала и слушала шта се дешава. Мајка се окренула детету, не покушавајући да га види, и замолила га да буде мало тише. Усредсредила се на разговор с комшиницом.
Дете је наставило да, помало рђаво, али упорно, чита и да се обраћа мајци, као да га она није опоменула:
„Мама, планинари сууу ужива…, ужива…, уживали у борби сунца и ооооблаккаа… Хоћу и ја да будем планинар!”, узвикнуло је, раздрагано.
У том моменту на врата је позвонила девојка, и комшиница јој је отворила врата. Девојка је ушла у стан. Била је идентична Слоби, исте боје косе, исто су биле обучене, све је на њима двема било исто. Питала је да ли се восак загрејао и комшиница је с осмехом потврдила. Замолила ју је да легне на сто за депилацију, док она заврши с клијенткињом. Слоба је хтела да врисне, устане, да каже да је све ово нечувено, али није могла да чује ни свој уздах, а камоли глас. Ни да се помери. И као да је за све била невидљива. Чак и за дете које је седело тик до ње и сада наставило да певуши:
„Нисам Зврк, ја сам Мрк,
зврк, зврк, зврк.”
Најзад, комшиница је завршила с клијенткињом, и, док је она сушила нокте, пришла је девојци. Ова је већ подигла хаљину, и, босих и раширених ногу, очекивала третман. Стегла је рукама ивице стола, исто као и она што чини. Махинално се затварајући и шћућурећи са доласком сваке нове траке воска на својим препонама, иако је комшиница била веома вешта и љубазна. Изнад њихових глава видела је албум с фотографијама с комшинициног венчања чији је садржај знала напамет. Чуло се само лепљење и оштра линија воштане траке када би је комшиница нагло повукла кроз ваздух, одлепљујући је са девојчине коже. Знала је да јој је бикини зона изузетно осетљива, а, поред тога, у дну леве препоне је имала и повелик младеж, на који би комшиници увек скренула пажњу. Чула је девојку како каже:
„Молим те, води рачуна, овде доле имам младеж”, на шта је комшиница, смејући се, и као да стоји на насипу, одговорила:
„Не брини, бићеш ти мени најупадљивија фигура на плажи с тим твојим младежом. Можда би могла с њим и да победиш на Евровизији, шта кажеш?”
Заједно су се смејале, смеху се придружила и клијенткиња која је још увек сушила нокте.
„Шта се то дешава са вама, шта се то дешава са мном?”, вриштим, али време је изједначено, часови су измешани, ја нисам ја, или јесам, али као девојка или као било који пролазник на бициклу, напољу, на улици. Окна су замрљана, не видим, не чујем, мене нико не види и не чује, ја сам на дну пустаре, у некој баруштини, у океану, на последњим покретним динама… Не живим, а нисам леш, мислим, а не могу да дам глас од себе, не могу да се померим. На мене су легле силе отвореног мора, моје тело је изгажено копитама коња, три змаја су ми легла на груди, ја сам трска једва дебља од оловке. Невидљива.
У моменту све се завршило, клијенткиња је осушила нокте, дете је затворило књигу, девојка је устала, комшиница је опрала руке. Сви су обукли мантиле, рано је пролеће, напољу је још увек хладно, почела је киша, излазе, смеју се, гурају се у вратима, клијенткиња и девојка у глас говоре:
„Следећи пут ћемо доћи на третман код Јованке, а не код Живке”, дете певуши Зврк, зврк, зврк, и сви заједно одлазе. Она остаје, седи, невидљива, и даље не зна шта се дешава, осим да се завршило чупање обрва и да је села на кауч.
