Мама је повела Андреу у музеј. На вратима су је зауставили и замолили да баци тек купљени лилихип у облику цвета црвене боје. Тешка срца, бацила га је у корпу коју су јој понудили и са отпором наставила даље, тако да је помало вукла руку из мамине. Мама је чврсто држала, али чак и да је попустила стисак, Андреа не би извукла ручицу.
Огроман простор и акустика су јој били страни и помало застрашујући. Мама и Андреа су се придружиле групи људи, очекујући да ће чути нешто о славној слици и још славнијем сликару, док је кустос говорио, али су прекасно схватиле да човек прича на енглеском.
Андреине очи су се сусреле са косим очима дечака њеног узраста, који је у руци држао чоколадицу. Помислила је да није фер, што он сме да једе слаткише, а она не. Дечак је схватио зашто га Андреа гледа и пружио јој нагрижену чоколадицу. Андреа је прихватила и муњевито је гурнула у џеп јакне. Без гласа је упутила једно хвала.
Дечак је климнуо главом и насмешио се, притом је показао два напола израсла секутића, који су претили да заузму пола вилице.
Мама повуче Андреу, која се сад заинтересовала за предмете у просторији. Слике су чудно изгледале из њене перспективе, па се мама досетила да се одаље и да гледају. Све то није баш било занимљиво Андреи, а мами јесте. Кад се мало навикла на простор, пустила је мамину руку, знајући да њен поглед значи „немој далеко”.
Разгледала је док су њене ципелице ударале о мермер, а она се трудила да тај звук буде што гласнији. Човек који држи нешто, савијен у струку налево, другом руком обавијеном око тела (та рука је дупло дужа) је стајао испред ње на каменом коцкастом постаменту и зурио у њу очним шупљинама.
На слици је кућица као тачка, у даљини, око ње ливада и шума. Ливада је љубичаста, шума је плава, небо је црвено. Да, небо може да буде црвено, остало јој није јасно.
Изашле су у ходник, а онда кренуле у следећу просторију. Пре него што су ушле, Андреа је крајичком ока спазила нешто што је баш занимало. Велика стаклена кутија испуњена водом пуном мехурића и у њој рибице. Упутила је мами поглед, мама климну. Отрчала је до акваријума и видела колико ту има слатких рибица. Златасто црвене, жуто плаве, браон, са великим лелујавим перајима као крилима и само пливају, пливају…
Прво је уживала а онда се досетила: њих је толико много а акваријум тако мали… Једна рибица застаде испред стакла, заинтересована, колико и Андреа. Гледала је у њу. И онда је почела ритмично да отвара и затвара уста. Из уста крену прича: „Девојчица седи на ливади, са мамом. Обе држе ђерђеф у руци и везу. Мамин вез је уредан, а цветићи и гране савршеног облика. Девојчица учи да везе, па су њени цветићи једноставнији. Мало се уморила и застала. На врх њене игле капну роса са високе травке. Унутар капи је нешто сијало, загледа се у сјајну тачку. Да је девојчица имала микроскоп, видела би да су то звезде згуснуте на једном месту. Ако бисмо још милијарду милијарди пута увећали, схватили бисмо да је то наш свемир. Увећавамо и даље, много пута, и угледамо мноштво галаксија, међу којима је Млечни пут. Даље је ту на ободу звезда Сунце, са својим планетама међу којима је и једна плавичаста звана Земља. На Земљи су океани и континенти. Око океана на чврстом живе људи, животиње и биљке. Људи су подигли градове, створили ужурбане кошнице у којима раде, ходају, говоре, воле се и не воле. Имају уметност и понекад ту уметност показују у музеју. У граду је музеј у коме су осим слика и скулптура поставили велики акваријум у холу. Испред акваријума стоји Андреа, са чоколадицом у џепу и гледа у мене док јој причам причу. Крај!”
Андреа узмакну.
Схватила је шта је рибица хтела да каже. Само јој једно није било јасно: како тако мала рибица зна суштину, а њена мама тако велика, не зна.
