Устајање пре свитања, али са захвалношћу, еланом и радовањем. Поставља се сто, са пуно претходно припремљених производа. Јагњеће печење је на средини стола, исечено и припремљено за послужење. Ту је и цицвара, погача, сир, салата, кромпир, жито и вино. Најпре је било обавезно да се узме комадић сира, да се омрсимо јер смо претходни дан постили.
На столу се налазе и свеће воштанице, које су прављене ручно од воска и намењене за сваког члана домаћинства, као и за оне који су оправдано нису дошли. Када је сто већ постављен, сви устајемо да се Богу помолимо. Увек је неко могао да изрецитује „Оченаш”.
Потом узимамо сви свеће у руке и креће „Мирбожање” уз речи: „Мир Божји, Христо се роди”, а овај други одговара: „Ваистину се роди”. Тако сви у круг једни другима честитају Божић, ваљда је ово била прилика да завлада слога у породици и да се помире они који су можда били љути једни на друге.
Затим отац пресеца погачу, а мајка је залива вином у виду крста. Сви за столом треба да попију бар три гутљаја вина и пољубе погачу. Затим се седа за сто и служи, прво жито, затим цицвара, па на крају печење. У оквиру Божићњег оброка, постојало је још ритуала. Прво танке коске су се намениле за женску децу и износиле напоље да се провери редослед удаје. Испред куће чека пас, па коју коску прву зграби, та се девојка, по веровању, треба прва удати. Затим се гледало у такозвану плећку, каква ће бити текућа година. И док сви укућани гледају и размишљају, шта их очекује, долази и Полазник.
Њему се наравно сви обрадују, а у међувремену је домаћица припремила и дар за полазника. Обично су то биле вунене чарапе, које је сама исплела, од вуне својих оваца.
По веровању, је било пожељно, скоро и обавезно, да мушка особа прва крочи у кућу и она је полазник за тај Божић. Најчешће то буде неколико година иста особа, па се унапред знало и ко ће да обави тај сјајан обред. Прво отвара врата од шпорета у коме се ложила ватра. Затим са посебним „Жарачем”, распирује ватру и док гледамо како варнице севају, он говори: „Оволико јагњади, телади, оваца колико има варница. Затим га мајка заодене поклоном и он седа за сто да се послужи најлепшим што има на столу.
У мојој породици, а верујем да је тако и код већине у том селу било, да се гост поштује и цени и у току целе године, а не само за Божић. Док радо исписујем своја сећања на белу страницу монитора, размишљам, да је у свим овим обредима било јако добре едукативне праксе за васпитање младе генерације. Тако смо се учили; стрпљењу, маштању, праштању, поштовању захвалности и целој листи Животних вредности.
Слава Богу и Божићу, захвална сам што су ми млади дани протицали уз овакве садржаје, које ни моје дете не препознаје, па ево бар прилике, да прочита ове редове, које са задовољством описах, да се потпуно не забораве. Ко зна каква времена долазе, па ће можда неким будућим генерацијама бити и ово штиво од користи, када се засите Интернета и Технолошких продуката.
Бити здрав, радостан и испуњен смислом је највећи успех који можемо доживети у овоземаљском животу. А уз то остављати траг, да унуци и праунуци лакше пронађу пут до Светлости у свом срцу и души.
