▬Осумњичени Џон Селвин (33) оптужен за интелектуални криминал, осуђен на смрт.
▬Осумњичени Арнолд Милер (28) оптужен за интелектуални криминал, осуђен на смрт.
▬Осумњичена Вивијен Геринг (46) оптужена за интелектуални криминал, осуђена на смрт.
▬Осумњичени Џефри Чосер (37) оптужен за интелектуални криминал, помилован због грађанске храбрости и сарађивања са Гениократијом.
▬Осумњичена Стефани Ројтерс (25) оптужена за интелектуални криминал, осуђена на смрт.
▬Осумњичени Донован Најтингејл (58) оптужен за интелектуални криминал, осуђен на смрт.
▬Осумњичени Рудолф Макбрајар (29) оптужен за интелектуални криминал, осуђен на смрт.
▬Осумњичена Долорес Вердуго (44) оптужена за интелектуални криминал, осуђена на смрт.
* * *
Премештен сам у административни одсек Министарства страха против своје воље. Нисам имао избора. Могао сам или да погнем главу и прихватим њихову одлуку или умрем у најстрашнијим мукама. Преступницима као што сам ја се готово никада не пружа друга шанса. Мој случај је, барем волим да сматрам тако, без преседана у правосудном систему Гениократије.
„Јеси ли завршио са извештајем?”, питала ме је госпођа Калиђери. Данас ми је тек први дан на послу. Ако желим да преживим, морам да оставим добар утисак. Ма шта радио, морам да оставим добар утисак на гђу Калиђери.
„Јесам, госпођо. Сва папирологија је спремна за слање у централу.”
„Данас си се добро показао, Џоне.”
„Извините што Вас прекидам, али зовем се Џефри. А не Џон.”, рекао сам најљубазнијим могућим тоном.
„Врло важно како ти је име. Џон, Џими, Џефри, како год. Тек си један дан овде. Да сам на твом месту, не бих се опуштала и противуречила надређенима, који знају много више од тебе. Јесам ли била јасна, Џефри?”
„Кристално јасна, госпођо Калиђери.”
Волео бих када би ме неко од осталих чиновника Министарства страха позвао на ручак. Или пиће. Или било шта. Ништа слично се није десило. Ја сам највећи лузер у канцеларији. У читавом административном блоку. Ни ве-це шољу ми не би дали да им орибам.
„Довиђења, господине Чосер.”
„Зови ме Џефри.”, рекох портиру. Деловао је разумно, за разлику од свих осталих запослених са којима сам се до сада сусрео. Требао ми је неки савезник међу овим демонима прерушеним у канцеларијске службенике.
„Не могу то, г. Чосер. Било би исувише присно.”
„Па шта онда?”
„Присно је исто што и непрофесионално. Наши стандарди овде се разликују од оних на које сте раније навикли.”
Значи и он је знао одакле заиста долазим. Знао је за моју претходну каријеру у академском образовном систему. У данашње време и обичан портир може да те гледа са висине. Инсистирати на било чему, било каквој присности са овим појединцем, би било бесмислено. Повукао сам се. Они који погну главу ће је и сачувати. Бити лав или магарац увучен у лављу кожу може да се заврши само на један начин. Као Дмитриј. Желим још мало да читам. Нисам спреман. А ни Дмитриј није заслужио да га толико…
* * *
Гениократија: најсавршенији облик друштвеног поретка. Гениократија: буди најсавршенија верзија себе и избори се за своје место под сунцем. Гениократија: Сол Марено. Гениократија: Тина Дон. Гениократија: доказано бољи од осталих нација…
Интерактивни пропагандни материјал ме је бомбардовао целим путем кроз центар града. И највећи противници Гениократије су знали све слогане напамет. Подсвесно макар. Чуо сам сто хиљада пута исту причу, слогане које је осмислио неко далеко умнији од др Џефрија Чосера, професора енглеске ренесансне књижевности. Доказано бољи од осталих нација. Ако ништа друго, морам макар признати да Сол и Тина имају смисла за маркетинг. Првих шездесет хиљада пута сам готово и поверовао у причу сервирану на шљаштећој неонској тацни.
* * *
„Зар те нису одвели?”, неспремно је питала Селма Најтингејл, видевши ме у заједничком дворишту. Све време је гледала да ли долази још неко од комшија.
„Јесу.”
„Кога си издао да би се спасао?”, згађено је промрсила гђа Најтингејл.
„Радије не бих о томе.”
„Донована? Јеси ли издао мог Донована да би те поштедели?”
„Не би ми поверовала све и да кажем да нисам.”
„Горећеш до краја вечности.”
„Можда си у праву.”
Закључао сам врата тек да би задовољио претходно стечену навику. Још увек се нисам навикао да интелектуална полиција има овлашћење да уђе у било који стамбени простор у било које доба дана и ноћи. Видео сам већ неколико пута како интелектуална полиција одводи људе из њихових домова. Без обзира на то што су им врата испрва била добро забрављена. Није то никаква заштита од Гениократије. Знају где живим. Могу да ми дођу главе кад год пожеле.
Узео сам да читам неко дело од мог имењака који нас је напустио пре више од миленијума.
Староенглески је највише подсећао на прави германски језик, за разлику од средњеенглеског којим је писао Џефри Чосер од Вестминстерске опатије. Тада су, у староенглеском, именице још увек имале граматички род а људи користили различите личне заменице како би указали на присност односно професионалну дистанцу изражену персирањем. У садашњем енглеском то више не постоји. Њега су сахранили у Вестминстерској опатији уз почасти достојне каквог владара. Мене ће интелектуална полиција сахранити у бурету хемикалија или у бетонским ципелама на дну реке Кинбод.
На сваком ТВ каналу би се у неком тренутку појавили Сол Марено и Тина Дон. Не може проћи ни једна емисија или део филма пре реклама а да се на неки начин не спомену Сол и Тина. Без њих и мудрих речи које нам упућују поља житарица би се осушила и иструнула, лептири-убице би завладали небеским сводом а пегаве кртице би покопале све надземне грађевине и уништиле човечанство. Сол Марено и Тина Дон, ура…
„Зашто, Џефри? О зашто си ме издао? Веровао сам ти као брату. Зар ти то ништа није значило?”, завијала је прозирна утвара која је пре свега један дан била Дмитриј Глуховски. Духови и авети су само митолошка бића. Не постоје. Све је то само моја савест. Решила је да ће да ме опседа све док му се не придружим у краљевству сенки.
Једва сам устао следећег јутра, блед и раздражљив од тешке ноћи иза мене. Госпођа Најтингејл се окренула на другу страну, да не би морала да размењује уобичајене јутарње поздраве са мном. Тиме ми је, истини за вољу, чинила велику услугу.
До Министарства страха сам ишао пешке. Рачунао сам да ће ми шетња сачувати живце које бих иначе изгубио у градском аутобусу. Забројао сам се и прерачунао. Опет сам морао да слушам слогане. У центру града је врвело од потпуних странаца, паћеника и ситних душа које су носиле мајице и пропратни рекламни материјал који се добија на поклон од Гениократије.
„Добро јутро, господине Чосер. Много Вам среће желим на послу данас.”
„Хвала ти, Брајане.”
„Зовите ме господине Корзиновски. Инсистирам на томе, г. Чосер.”, рече портир док је тражио моју чиповану картицу. На одсеку за енглеску књижевност нису постојале чиповане картице. А и још увек не постоје, прошло је свега два дана од кад су ме отпустили због притисака који су долазили из државне администрације. Волео сам свој претходни посао и био спреман да браним личне ставове када би ме са свих страна заскочила некритичка наклапања следбеника Сола Марена и Тине Дон. Мислио сам тако барем. А онда ме је апарат принуде Гениократије треснуо право у лице. Интелектуална полиција на мојим вратима.
„Да, господине Корзиновски. Хвала Вам на лепим речима.”, промрсих пре него што сам отишао до свог стола како би започео посао за данас.
Задужења које сам имао у току дана су се сводила на упоређивања података из оптужнице Министарства страха са онима доступним у општини, јавним бироима за запошљавање и свим осталим алтернативним изворима доступним на интернету.
* * *
▬Осумњичени Ивар Шустер (49) оптужен за интелектуални криминал, осуђен на смрт.
▬Осумњичени Дмитриј Глуховски (44) оптужен за интелектуални криминал, велеиздају и субверзивно саучесништво са непријатељима Гениократије, осуђен на смрт.
▬Осумњичена Жужана Арањи (19) оптужена за интелектуални криминал, осуђена на смрт.
▬Осумњичена Лада Домингез (56) оптужена за интелектуални криминал, осуђена на смрт.
▬Осумњичени Ахмед Буто (37) оптужен за интелектуални криминал, осуђен на смрт.
▬Осумњичени Филип Корзиновски (40) оптужен за интелектуални криминал и недолично понашање на радном месту, осуђен на смрт.
▬Осумњичени Јори Онодера (32) оптужен за интелектуални криминал, осуђен на смрт.
▬Осумњичени Глен Стодард (55) оптужен за интелектуални криминал, осуђен на смрт.
Тачно значење кривичног термина интелектуални криминал није било познато широј јавности. Чак ни интелектуална полиција није сасвим сигурна о чему се тачно ради, мада свакодневно приводе на десетине појединаца широм Гениократије због тог кривичног дела. Не смем да питам госпођу Калиђери да ли би могла да ми појасни тај општеприсутни но и даље тајанствени преступ. У земљама и режимима ван Гениократије не постоји макар и приближан еквивалент за најдражи термин мог правосуђа.
„Молимо за мало пажње, грађани. Сол Марено и Тина Дон ће нам се обратити кроз четири минута.”, чуло се преко разгласа. А ко не послуша њихово обраћање ће бити осумњичен за интелектуални криминал и одведен противно својој вољи у непознатом правцу, помислих ја на све то.
„Хајде Такеру, хајде Свенсоне, хајде Мишел, хајде Џефри”, госпођа Калиђери је показивала на свакога од нас у уреду појединачно „не желите сигурно да пропустите мудре речи наших бриљантних вôђа. Окупите се сви овде, око телèвизора.”
„А где ћеш ти стајати, Доната?”
„У углу тамо, да имам добар поглед на све што се дешава. Без додатних исувишних питања, Свенсоне.”
Одбио сам да напишем чланак, квази-научну студију која би аргументовала разлоге због којих Винстон Грум заслужује Нобелову награду за патетични и никада нарочито релевантан роман по имену Форест Гамп. Упозоравали су ме, слали претећа анонимна писма на адресу мојег универзитетског кабинета и звали на фиксни телефон дубоко у ноћ али нисам хтео да попустим. Онда су ми на кућни праг послали интелектуалну полицију, која ме је привела због основане сумње да сам починио интелектуални криминал. Дмитриј је писао анти-режимске памфлете и критичарске текстове под псеудонимом за који смо знали само ја и шачица других. Био је најбоље жртвено јагње, једина ствар која је могла да ме спасе сигурне смрти. У њиховим очима сам престао да будем зликовац оног тренутка када сам продао свог колегу, изговоривши му име у соби за испитивање.
„Не скрећи поглед са преноса уживо, Џефри. Ово ти је прво, последње и једино упозорење.”
„Како Ви кажете, гђо Калиђери.”
Годило јој је да нас држи као на иглама и у сталном ишчекивању. Хранила се нашим фрустрацијама и очајем, правећи нас будалама кад год јој се прохтело. Будала се држи у неизвесности тако што му се ништа не говори, али ипак обећава да ће све бити објашњено касније.
* * *
▬Осумњичена Доната Калиђери (38) осумњичена за злостављање подређених на радном месту и пасивно-агресивне тенденције у понашању, осуђена на смрт.
▬Осумњичени Брајан Корзиновски (40) осумњичен за умишљеност и сувише званично обраћање колегама, осуђен на смрт.
Нисам то стварно написао као извештај. Обоје су и даље живи. Само у мојој машти може да се деси чудо.
