Крај Другог светског рата, неименовано забачено село у Шумадији
Након недеља тешке зиме, што је на сву муку и страдање донела и глад у већ пету годину опустелу котлину која је за, бар тако кажу, ослобођење, већ дала педесетак душа, природа је као неумољива и неукротива сила одлучила да пролеће дође раније. Одвећ одвикнути на лепе вести, малобројни сељани прибојавали су се да је то лош знак, и да их као и прошле године чека мраз усред априла. Осим што је однео много изгладнеле стоке, беше и весник једне од највећих несрећа за Србију током читавог трајања рата, и то од, кога другог до, савезника.
Мали Петар, како му име даде отац Драгутин по престолонаследнику, још се сећа авиона који су надлетали често и гласно, толико да је тих ноћи пробдио у мајчином загрљају, не од страха за себе, колико од последица које ће то оставити по све мештане над чијим небом се товар бомбардера заустави, а све то као неизбежна штета у рату против непријатеља, наравно.
А Петар је имао дар за какав се не би многи отимали тих година, осећао је зло и пре него што оно долази.
Ипак, колико год га је то, осим околности окупације, одвратило од шансе за нормално детињство, Петар се сваке ноћи захваљивао Богу што му га је подарио јер је, иако млад, био више него свестан свакодневних опасности и колико их је пута његова слутња, прозорљивост или нешто треће, спасила од нацистичких одмазди и партизанских рација и регрутација, те би се на време повлачили у колибицу дубоко у шуми покрај села.
Зато се никада није жалио, ни када је са десет година постао „глава куће” и заштитник мати Косаре када је Драгутин, још на почетку рата, приступио Југословенској војсци у отаџбини, ни данас, са непуних петнаест, иако је целу претходну ноћ провео у бунилу, грозници и мрмљању нејасних речи. То је увек био знак.
– Мати… – изустио је довољно тихим гласом да га Косара чује. У мемљивој собици прозори су били затворени тешким гредама и иако беше сунчано јутро, кроз њих је пролазило мало светлости.
– Сине! – скочи Косара и приону тик изнад главе, милујући га по коси. – Више не гориш. Видим да је најгоре прошло. Боље си, зар не?
– Јесам, мати. – дрхтавим гласом, Петар се трудио бити уверљив.
– Видећеш, ускоро ће се и ова несрећа лани звати. Само да се твој отац врати, и више нећеш имати оволико терета. Исцрпљен си, сине.
– Да… – било је све што је додао Петар пре него је клонуо од целоноћне борбе са нечим што личи на болест. Никада није имао срца да јој каже да зна да се отац никада неће вратити.
Следеће чега се сећа јесу као гареж црна копита што јуре према његовој мајци. Она их немо посматра, а он немо стоји, немоћан да проговори нити се помери. Нити види изнад тих копита. Био је паралисан. Све што је даље чуо је туп ударац, и нечији труп који се сурвава на земљу. Коначно је могао да врисне.
Пренуо се и пробудио.
Била је ноћ. Преспавао је читав дан. Сада се већ осећао боље, чак се и насмешио чувши уобичајени лавеж пса из кућице, у коју је свако вече сам улазио бојећи се мрака.
Петар се освртао око себе, прозори су и даље били забрављени али врата беху широм отворена, па је свеж ваздух допирао до његове постеље. Устао је прво несигурним кораком, а онда све брже, стигавши до кухиње. У њој се налазило огњиште са скоро загашеном ватром, две столичице и сто од буковине на коме стајаше изломљена погача и парче сира. Приметио је да нешто не беше уобичајено за вече у њиховој колибици. Улазна врата зјапише полуотворена, а његове мати није било у кући.
– Мати! Зар у ово доба излазиш вани? Могла си мене пробудити да одем по воду раније. Хеј! Где си?
Петар је несигурно ширио зенице са довратка, не би ли приметио Косару, али је напољу било толико мрачно да се бунар са кога су узимали воду једва назирао. Месечина беше бледа и свако мало нестајала иза густих облачака. Све је слутило на кишу до јутра.
Дечак није био узнемирен, јер његово чуло није назирало никакву претњу, а страх од мрака је давно превазишао док се приморан глађу касно навече враћао са џаковима брашна, које би зарадио надницом у селу.
Но, никада није ишао сам, већ са својим Гаром. Пса сада није видео, претпостављајући да му се не мили да излази у мрак, ако баш не мора.
Таман кад га хтеде дозвати, угледа мршаву, белу прилику иза бунара. Била је то Косара.
Журним кораком прилазио јој је и напослетку викнуо да се врати, али она је само стајала, погледа усмереног међу крошње високих букви.
– Овде је хладно, мати, а и небо не обећава пролећну ноћ. Хајдемо унутра, да подложимо ватру и подгрејемо вечеру. Унећу ја дрва. Мати?
Косара беше окренута леђима, а тек сада Петар виде да у кофи нема нимало воде.
У том је Гара залајао из своје кућице. Дечак осети благо пецкање на врату.
Пришао је полако ка бунару и дошао к њој, наслонивши јој руку на раме. Косара није реаговала, изгубљеног погледа ка шуми, који се једва назирао.
-У шта гледаш то?
– Ја… ух…
– Да ли си добро?
– Зар ниси чуо?
– Тек сам устао. Шта то?
– Чула сам… овај… чула сам коње.
– У шуми?
– У долини. Мора да су пролазили поред шуме. Можда ће се враћати.
– Зар мислиш да је безбедно стајати овде, ко год то био? Могу видети светло из огњишта. Оставила си отворена врата.
– Да… сине… да, знам. Опрости! Али, шта, ако… шта ако је то наш Драгутин?
Косарин осмејак засија на месечини, а под њим и суза на лицу. Петар стаде да је брише.
– Мати… ако је он… зна где нам је колиба.
– Бојим се, да га нису душмани потерали, па се сада крије од њих. Шта ако му треба помоћ? Шта ћемо ми, ако…?
– А шта ми можемо, сем да се молимо и сачувамо главе? Ја хтедох давно поћи за њим, али ми ти не даде, мати. Шта нам преостаје, него да чекамо?
– Не! Нипошто. Не! Само тебе имам. Ако се њему нешто десило… Косара се зацени, али одмах стаде.
– Пусти, ‘ајде. Биће добро, даће Бог. Хајдемо унутра.
Косара напокон пође са њим ка вратима.
– Сутра нам ваља израна у цркву, сине. Прва недеља о пролећу, а ваља проти и помоћи у сређивању конака. Рече да су га зимус они незнабожци опоганили.
– Значи, данас је субота? Нисам имао представу… – запита се више за себе дечак. Стао је пред прагом када се пецкање на врату поновило. Сада га је мало и заболело.
Оћутао је мати, насмешио се и кренуо да затвори врата, када је чуо њиштање.
Косара је већ разгоревала ватру око огњишта и чинило се сада ништа није чула, али се Петров бол појачавао и ширио ка темену, а убрзо захватио читаву главу. Морао се задржати за врата да не падне.
– Мајкин сине! – Косара притрча ка дечаку док су дрва падала по поду. Петар се држао за главу.
– Боли ме… не могу их слушати! – понављао је дечак. Мати га је сместила на дрвени кревет до самог прозора, али он је одбијао да легне. Овај пут, бојао се нечег непознатог, мрачног, а таквог га је у мислима и назирао. Да ли се колиби приближавају неки људи? И зашто су на коњима? И зашто, побогу, њиште као на клању?
– Реци ми, шта осећаш, како да ти помогнем? – завапила је мати милујући му лице, али он је деловао изгубљено. И престрављено.
– Угаси… угаси… ватру, угаси. Одмах! – процеди кроз зубе Петар, док је главу и даље држао у рукама.
Косара није разумела зашто то тражи, али му је, као и до сада, веровала, и то је увек значило спас за обоје. Вратила се назад и кренула затрпавати слабу ватру, а онда је и она чула њиштање.
Није звучало као ниједан ат ког је икада срела у животу. У овом крају се то не ради, али претпостављала је да би се овако чуо повређен коњ у ропцу. Прво једном, па други пут, па трећи. Стало је када се колиба потпуно замрачила.
Неко време обоје су укочено стајали удаљени једно од другог, док је Петра полако попуштала глава, али не и самртни страх од нечега, чему не зна име. А онда му је, наједном, синуло да још једном пита мати који је данас дан.
– Данас је субота? – подигао је поглед ка њој.
– Јесте.
– Прва о пролећу…
– Да, данас је празник. Тодорова…
– НЕ! Не спомињи. – викнуо је Петар. Напољу се зачуло цвиљење пса.
– Шта је било, сине?
– Гара! Петар је појурио ка вратима. Косара ни не стиже да га заустави, када се иста залупе пред њом. Немилосно је чупала браву ка себи, али остадоше затворена.
– ПЕТРЕ! – вриштала је сакалудо. Напољу је опет завладала тишина.
Петар је потрчао ка кућици, али Гару није пронашао. Преплавила га је туга и очи му засузише.
– Гаро мој! – викао је дечак док је узалудно тражио трагове угажене земље, где је пас можда могао у страху побећи. Никада није био везиван. Небо су потпуно прекрили облаци, па је једва назирао и сопствене ципеле, а онда је наишао на трагове, али коњске. Завршавали су се право на ободу шуме, недалеко од њихове колибе.
– Боже мој… посматрао је Петар, зачуђен величином копита, и оштрином којом се усекоше у тврду земљу.
– Петре! – тек сада постаде свестан мајчиних узалудних позива и покушаја да пође за њим, и да је оставио саму унутра. Појурио је ка кућици, а онда застао. Није могао даље.
По телу није осећао никакав бол, чак ни страх, само потпуну збуњеност од онога што га је снашло. Укочен у месту, могао је помицати само очи, али не и главу. Из уста није излазило ништа сем кркљања. Али је вриштао у мислима.
Осетио је налет хладног ваздуха и чинило му се да у даљини чује грмљавину. Али кише још није било.
Следеће је видео мати која је напокон отворила врата. Израза измученог од бриге и напора, гледала је према њему, али је очи одмах усмерила иза њега.
Није Петар знао шта је видела, само је поново осећао велики страх и слутњу зла. Зато се и зачудио видевши Косару како се смеши. Хтео је да је дозове, упозори, али ништа није излазило из њега.
Косара је кренула према улазу у шуму, где су светлеле небројене очи угљених коња, величине два нормална. Те су очи биле крваво црвене. Јахачи се од широких крошњи нису ни назирали, тек као силуете, око којих се тама сакупљала и згушњавала. И њихове очи биле су крваво црвене. Није Косара могла видети где почиње коњ, а завршава јахач. Али је угледала једног који је изашао први из шуме, на педесетак корака од ње. Био је то њен Драгутин. Или његова сенка. Није му видела лице, само шајкачу на глави и продорно зелене очи, које би увек препознала.
– Драгутине мој! – пригушено зајеца она, што Петра запрепасти.
– Не може бити… није он, – у себи пребираше по збрканим мислима дечак. Не, био је сигуран. То не може бити Драгутин. Он је погинуо прошле године на неком пољу у Босни, коме је заборавио име, али зна да га је у сну видео како пада од куршума, као и стотине његових сабораца.
А онда му је чуо глас.
– Жено… да ли си донела дарове? – чуло се из невидљивих уста изнад смарагдно зелених очију. Био је тих, и речи изговарао са тешкоћом.
– Драгутине мој, ево ти сина! У каквог је јунака израстао. Кућу ти је сачувао. Да га само видиш, хеј, Петре, окрени се! Косара тек сад запази сина што непомично стоји окренут леђима иза ње.
– Жено! Желим твој одговор… – пренуо је његов глас, сада мало повишен, и храпавији.
Косара га је збуњено гледала право у очи, које више нису биле тако зелене и њој познате. Окренула се ка Петру, па опет ка јахачу.
– Ој, сине, зар не видиш, тата… какве дарове?
– Дакле, ниси ми ништа донела?
Ако мислиш да је довољно да пред тодорце жртвујеш пса, ви људи веће сте ништарије но што очекивах.
Петру су очи засузиле, више му ни ум није радио трезвено.
Глас Великог Тодора сада је одјекивао шумом и одбијао се назад, као тутњава после снажног грома. Очи му постадоше млечно беле, а са главе шајкача паде на земљу и претвори се у црни пепео.
– Ево, то је остало од твог Драгутина. А сада ћеш му се придружити.
Петар чу познат звук исукане сабље, што је допирала до земље. Надајући се да се остатак сна неће остварити, покушао је последњи трзај разума и призвао једину молитву које се могао сетити, али је никако није успевао ни у мислима изговорити.
Али наједном је проговорио.
– Оче наш, који си на небесима, нек се свети име твоје, нек дође царство твоје, нек буде воља твоја, на земљи, као и на небу, хлеб наш насушни дај нам данас и опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим. Не уведи нас у искушење и избави нас од ЗЛОГА. АМИН!
Док су две последње речи гласно рикале из његовог грла, око њих се спуштала сребрнкаста магла, а у њој само назирала ледена белина очију Великог Тодора, који на неразумљивом, тешком језику изговара клетве, откривајући језиве очњаке, оштрије од српа. Нестајао је заједно са маглом, што се убрзано кретала ка шуми.
Тишина је потрајала неколико тренутака, када је запевао први петао.
Петар се опет могао кретати.
