Живео је сâм у омањем месту, заједници у некаквом омањем, сада већ запуштеном, стану. Седео је у столици замишљен, посматрао разноразне објекте у просторији, пребирао по сећањима, налазио некакве далеке меморије… Из књига које је читао, филмова које је гледао. Укратко, живот му је постала доколица, продавница некаква тешка и скоро па немогућа одговорност.
Иако кататонично затворен, његов ум је јурио страшним брзинама. Остао је поступно без пријатеља, затим без примања и уже породице. Говорили су како се тешко умно разболео, а он је одустајао од објашњавања како га је у суштини политика удаљила од новца и људи. Није било фер и болело је, те је покушавао да не мисли на то, јер је у пар наврата имао такве изливе беса да су људи пријавили полицији, па је морао да престане.
Губио се у сећањима на романе руских класичара и ту налазио некакву утеху, поредивши се са тим јунацима, заволео је беду, није имао неког избора. Није имао илузије, знао је да је на самом дну. Чак му је и локални свештеник изгледао као прљаво корумпирано псето, како је волео да говори када се изнервира. У таквом је некаквом мрачном расположењу био, нико није био довољно добар, његов ум је био помрачен.
Седео је у гомилама идеја, пропадао кроз детаље… Пропадати у детаљу, јединствено је искуство, удаљено од реалности у некаквим митовима и легендама где и смеће има некакву другачију вредност, некаква појединост или нешто такво ситно. Направио је јединствену унутарњу систематизацију онога што је прихватљиво унутар друштвених норми са становишта неуропсихијатрије, а затим премотавао шта су ратни злочини у контрасту са тиме.
Схватио је сву хипокризију друштва, то није био проблем. Интелигенција није била проблем. Убедили су га да је памет проблем. И ту му је било мука од хипокризије. Људи су постепено ту и тамо почели да му се извињавају и да га извињавају од одговорности. Годинама се плашио од Црвеног Крста, а сада је већ зависио од Црвеног Крста. Сада је постао то чега се толико дуго плашио, и већ сада искуством је мислио о смрти. Толико бедан да није налазио начина да то опише.
Није налазио разлог своме положају, што ли је учинио толико зло и лоше, када је гледао неколицину људи, јавних личности, који су јавно чинили злодела и уживали у великом луксузу. Они су били недодирљиви.
„Цигарета ми не вреди ако не могу да је чувам 6 месеци нетакнуту”, мислио је у фотељи.
И сличне ствари, готово неповезане. Имао је прилике да чује у пар наврата како су неки људи у задњем тренутку тражили од других да их ови спасе. Он се, ето, поносио тиме што никада то ником није рекао. Никога није питао за спас. То му је била некаква част, што ни од кога није тражио спас. Није веровао да је ту направио грешку. Није више ни веровао у грешку.
Говорио је само како „Нема где”, и ту се, ето, поносито поредио са Достојевским, што му није помагало, ни њему ни његовој животној ситуацији.
Ипак, иако је живео тако необично, чак су га жене локалне у пар наврата увредиле рекавши му да је „Црв” и слично, он је и даље веровао да ће пронаћи животног партнера и основати породицу. То никако није могао да порази, иако је уживао у великом самопрезиру и срамоти.
„Да ли смо ми уопште свесни шта радимо?”, промрмљао је као из дијафрагме, из стомака.
Посматрао је стари држач за телефон који је стајао у ћошку собе, и присећао се како је као дете често окретао бројчаник, затим, како је палио своју прву цигарету, па петарду… Како је читав тај низ или ланац, који је почео окретањем бројчаника, изазвао или се надовезао на некакав низ катастрофа, укључујучи и пар самоубиства.
Питао се, да ли је он тај кривац и ко је Нобел? Осим тога, било му је језиво јасно како неуропсихијатри и психолози узимају новац од својих клијената и то наместе тако да се овима, како време одмиче, стање погоршава, остају без пара. То се у медицинским књигама заправо води као симптом болести а, уколико се пацијент жали, то је онда параноја. И то је симптом болести. На крају неке потпуно изолују од друштва и вежу их у институцију посебне врсте, уколико ови немају отпора или, пак, уколико имају превише отпора.
Хипокризија која изазива жеђ за крвљу, просто речено. Берза закључава акције фармацеутских компанија и компанија које продају оружје у року од дана у склопу продаје хормона и прича се перманентно манифестује. Прича о „Болесном” тркачу са оловком.
„Не знам како је лавеж паса строке”, помислио је. „Требало би на то додати време. На сваки строке”, врзмао је по мислима. „Сада је то строкé са апострофом, некакав скупи оброк луксузног ресторана. Не би требало више нико да ме пита где сам био када сам износио смеће до контејнера за одлагање смећа. Питао сам филолога јендом приликом ‘Шта је енглицизам у ђубрету?’. Полудела је јадна од таквих ствари. Иначе… Ратове не води Земља као таква, један Устав од неколико А4 папирА, већ преко 100 команданата фундаменталиста који презиру и који туку своје жене на пример. Они не морају да буду везани за војску, потребно је да довољно шире свој воњ. Оно је довољно за рат. Они заправо не би требало имати никаква права. Одузети им права и на новац. А ја, колико ја морам да кочим како ми нешто не би испало са стола? И шта ако падне на под?”
