Ован убица ударао је с леђа. Савио би шуту главурду, пошао уназад да ухвати залет, па би свом снагом јурнуо у слабине немоћника. Од питоме овце разликовао се тек кад му се сасвим приближиш и кад ти више нема спаса. Једну старицу приковао је за шљиву, а дечака су однели у болницу. О томе се у селу није причало. Таквог брава изрода одмах убију, али овога је сељакова кабадахијска безочност чувала за приплод.
Спарно, летње јутро притискало је знојаве слепоочнице кад смо мама и ја селе у траву. Дрема процветала детелина. Отворена окца камилице, тамна кора шљивових стабала, јежасти бокори уз врзину и тамо, даље, леже овце у гомили.
Мама је била градско дете. Није разликовала овас од пшенице и плашила се да приђе кравама. Једна зиме видела с пута ђоровске керове како горе у брду јуре по снегу. Мислила да су вукови. Нашли је престрашену и промрзлу на сред пута. Није смела даље.
Па ипак, волела је да иде у село. Или се тако додворавала моме оцу, као нека велика, добра девојчица. Усхићено ми је откривала лепоту друма што се далеко пред нама протезао међу високим тополама према сеоској цркви, чије се кубе јасно видело још издалека.
Пешачиле смо. У ретким хладовинама брисала је марамицом зној са врата и освртала се унаоколо тражећи призор који ће ми понудити.
„Боже, што је лепо оно велико дрво! И она кућица тамо у брду. Мирише липа, сине. Пева сеница. Слушај гугутку! Види, лептирић на чичковој ћуби.”
Ослушкивале смо сеоску тишину и жедно испијале гутљаје свежег, питомог, пространства.
Лево од друма одвајала се пречица ка бабиној кући. Преко ливаде, па уз јарак узбрдо могле смо да се завучемо у нечији шљивар. Овце су мировале, на детелини је зујкала пчела, црно око купине блистало је у врзини.
„Ако је ту ован?!”
Није било овнујских рогова, само овце непомично леже.
„Нема га.”
Заверенички смо се погледале:
„Да прођемо полако!”
Опрезно, корак по корак домогле смо се средине шљивара, кад смо се окренуле. Иза нас, полако из траве почела је да се придиже главата, шута грдосија. Устао је, пошао ка нама чудно, некако укосо, као да и хоће и неће да нападне. Онда је стао, окренуо се ка нама и савио главу. Било је јасно да напада, одмах и безусловно, без наде да се бегом спасемо. Измакао се мало уназад и јурнуо свом снагом на нас. Мама се бацила на колена пред њим да рукама дочека и заустави, ако може…
„Бежи, сине, бежи!”, завапила је пригушено.
Требало је да буде довољно оштро да је сместа послушам и довољно тихо да ме не престрави, а ја сам чула њен неми лелек у пустом крају под празним небесима.
Следеће шта сам видела било је клупко страха и гнева које клечи на земљи, грчевито скопчано за уши бесловесне главурде која је гура уназад, све ближе амбису, трњем прекривеном пресушеном бунару. Њено мало тело налазило је однекуд снагу да на кратко задржи силу која ју је бацала лево – десно.
„Бееежиии!”, јекнула је.
Видела сам још њене напрегнуте надлактице и летњу хаљину како се грчи под равномерним ударцима решеним да дотуку.
Оштри врисак детета избацио је кофу из руке жени, онамо код бунара. Одмах се сетила шта је и полетела. Снажна сељанка успут је дохватила мотку са ограде и дојурила. Чуо се туп ударац по леђима овна. Последње што сам видела била је његова телесина како се пропиње, на хајући за ударце.
Маму и мене умивали су хладном водом, баба је лелекала и клела, стигло је и слатко од купина у тацни, као орден за храброст. Онај сељак ћутке је одбијао да овна преда кланици. Отац је онда положио патрон у своју ловачку пушку и мирно рекао:
„Ја ћу да га смакнем. А теби ћу да платим.”
Мислио је новцем, али сељак није био сигуран да је баш добро разумео то плаћање, па је невољно упрегао краве и утоварио сапето чудовиште.
Ипак, није се тако све завршило. Целог лета за нама двема вукао се селом реп овог страшног догађаја. Пред кафаном, између два чокањчета, кидисало би на нас подругљиво, свирепо кежење:
„Хи, хи, хиии… опасан онај ован, бога му, ооо-па-сааан…”.
„’Оће он, ‘оће… а-хи-хи-хиии…”.
Жене су их грдиле, љутиле се и браниле нас.
То давно лето показало ми је да зло има своје јатаке који га поје и гоје, и затварају и пуштају по својој вољи и по рачуну који бачени на колена и пребијени никада неће разумети.
