Кишно после подне. Џони је разговарао са својим менаџером телефоном. Издао је нови роман, а промоција је за три дана.
„Значи за три дана у књижари Ахерон?”, упита Џони.
„Да, али мораш да дођеш сутра. Један писац жели да те упозна и разговара са тобом. Вероватно жели неку врсту сарадње. Потруди се да не поквариш утисак!”, рече Марјан усхићено.
„Покушаћу, али уморан сам. Месецима не спавам добро. Знаш све, а синоћ сам опет имао кошмаре и haunting епизоду. И звала је Хелена. Кћер је у питању. Не знам шта се дешава. Јављам ти се ускоро.”
„У реду. Све ће доћи на своје, не брини толико! И окани се алкохола, доћи ће ти главе!“
* * *
Његова кћер, десетогодишња Ана, пати од несанице и често има нападе панике. Међутим, у пар наврата, Ана као да је предвидела нека дешавања. Њени разведени родитељи нису говорили о томе. Џони је изашао на предњу веранду, и разговарао је са Хеленом, његовом бившом женом.
„Ана је веома уплашена! Опет је имала кошмар. Сањала је неке људе и помиње ону твоју причу”. Узнемирено је говорила.
„Које људе, Хелена? И какву причу?”, упитао је помало нервозно и уплашено.
„Не знам које људе, Никола! Није хтела да разговара са мном! Само је то поменула и твоју причу о селу…”, говорила је, покушавајући да све време остане смирена.
„Како је сада?”, питао је Џони забринуто.
„Сад сам јој дала лек. Била је баш узнемирена. Слушај, тешко јој пада наш развод. Морамо нешто да пред…”
„Долазим одмах!”, прекиде је Никола. „И надам се да твој квази шмекер није ту!”, рече јој цинично.
Након разговора и краће препирке са бившом женом, Џони је позвао свог менаџера и потврдио сутрашњи састанак са писцем. Спаковао је кофер и актовку. Посетио је ћерку, и наставио је пут.
* * *
Вече је било мирно и свеже након кише. Размишљајући о Хелени, Ани и њеном кошмару, Џони је промашио главно скретање. Нервозан и исцрпљен, наставио је пут преко оближњег села. Неасфлатиран друм. Са леве стране друма је жуборила река, окружена са понеким бором и зеленилом. Десна страна друма је била испуњена разбацаним сеоским кућама, њивама и понеком маленом пољаном кукуруза. Џони је успорио, отворио прозоре и удахнуо дубоко. Жубор реке, зука инсеката и свици на пољанама чинили су ноћ магичном. Природа и мир. Возећи најопуштеније, Џони је запалио цигару. Међутим, прилазећи необичном дрвеном мосту, који је спајао село и град, ваздух је постајао оштрији и хладнији. Ауто је почео да успорава и угасио се близу великог ораха, поред моста.
„Шта је, бре, сад ово?!”, очајно повика.
Покушавао је да покрене ауто, али безуспешно. Изашао је из аута и покушао да позове свог менаџера, Марјана. Међутим, није било сигнала.
Како је време пролазило, ноћ је постајала хладнија. Изнад реке се тромо створила магла, која је дала сабласну ноту вечери. Нервозан и уморан, Џони је покушавао изнова и изнова да покрене ауто. Док је покушавао, чуо је бат корака и одмах је погледао на ретровизоре. Десетак људи је ишло ка њему.
‘Као поручени’, помислио је.
Изашао је из аута да види о чему се ради. То су били сватови, млада и младожења. Млада је имала бели вео преко лица и белу венчаницу. Сватови и младожења су били у народним ношњама. Сви су корачали ка мосту широм отворених очију. Стали су испред моста. Окренуше се сви ка младом писцу. Питао их је за помоћ, али гледали су га немо, без трептања. Младожења је имао језив израз на лицу, са израженим цртама и плавим очима. Младино лице се није видело. Само бела венчаница, као да је лебдела у ваздуху. Изглед осталих сватова је био прилично озбиљан, намрштен и хладан.
„Женим се вечерас”, рече младожења тихо и промуклим гласом. Истог тренутка се осетио јак фијук ветра. „Ја сам Милорад. Ово је Весна”.
Џонија је пролазила језа.
„Честитам! Од срца, нека вам је са срећом и живи били…”, одговори Никола, насмејан и мало уплашен.
Не проговорише ни реч. Незаинтересовано су, истовремено, окренули главе и наставили даље. Када су прешли мост, иза кривине, једноставно су нестали.
„Creepshow, јеботе”, рече Џони избезумљено.
Прешао је са друге стране аута и отворио сувозачева врата. Испод седишта је чувао флашу џина. Отворио је, попио мало, и сео на хаубу. Пушио је и циркао.
‘Да завршим цигару и идем до најближе куће у селу. Телефонираћу оданде’, помислио је у себи. Док му је та мисао пролазила, наишао је рогобатан старац на Рог бициклу. Возећи, исто је, нетрепнувши, погледао ка ауту и Џонија.
„Ехеј, извинте, треба ми помоћ! Ауто је стао и сад…”, повика за помоћ млади писац. Међутим, старац је окренуо главу, прешао преко моста и нестао у магли. „Шта је, бре, ово?! Је л’ су сви сељаци на дрогама?!”, бесно је викао.
Завршио је цигару, оставио је флашу испод седишта, закључао ауто и кренуо пешака, ка селу. Права дужност човека је да победи страх. Међутим, како је Џони корачао ка селу, фијук ветра, вране и магла изнад реке, страх је полако побеђивао њега. Кретао се опрезно средином друма. Жубор реке је постајао јачи. Ветар је својим фијукањем учинио вече сабласнијим. Déjà vu. Околина му је била позната. Ходајући напред, иза кривине, наишао је на мост. Његов ауто је био паркиран поред ораха. Џони се следио. Окретао се, не би ли се уверио да је опет промашио пут. Дошао је до аута, узео флашу џина, и сео је на земљу. Поглед му је био изгубљен, лице бледо. Испијао је џин и припалио још једну цигару. Припит и изгубљен, опет је чуо бат корака. Подигао је главу и видео је сеоског свештеника. Рошава лица у црној мантији са одеждом преко. Носио је флашу ракије у једној руци и неупаљено кандило у другој руци.
„Помаже Бог, драго дете. Видим, велика те мука снашла”, рече свештеник.
„Помаже, како коме…”, узврати Џони арогантно и припито.
„Шта ти десило, побогу, сине? Ауто се покварио, зар не? Јеси ли тражио помоћ у селу?”
„У селу? Хаха, оче кренуо сам ка селу и доспео сам овде! Видех пар мештана и неке људе што су кренули на венчање. Никакве вајде од њих”, рече ово и попи мало џина.
„Без бриге драго дете. Попиј дедер, мало ове домаће препеченице, чим завршим венчање, помоћи ћу ти. И немој бити толико утучен и нервозан. Човек је онолико несрећан колико мисли да јесте.”
Џони се мало насмеши. „Хвала Вам, оче! Кад завршите, чекам Вас овде”, узе флашу домаће ракије, затвори очи и цинично се прекрсти: „Ај’ помоз’ Боже!”
Кад је отворио очи, у руци је држао крваву главу коња. Свештеника нигде није било. Престрављени млади писац је бацио главу, улетео у ауто и закључао се изнутра. Након више фрустрирајућих покушаја, ударајући бесно у волан, покренуо је мотор аутомобила. Под пуним гасом је напустио то место.
* * *
Било је око пет изјутра када је Џони дошао у мотел. Закључао се у собу и одмах телефонирао менаџеру да дође. Марјан, мало проћелав са чупавом брадом, неиспаван, одмах је уплашено појурио ка мотелу. Када је дошао, затекао је Џонија са флашом штока. Дрхтао је и седео на поду.
„Шта је било побогу?”, упитао је менаџер пометено.
„Ништа Маки! Ана је била у праву!”, одговори Никола избезумљено.
„Не разумем? Шта се десило Ани?”, наваљивао је Маки.
„Са Аном је сада све у реду. Слушај, сећаш се оне моје приче Село мртвих?”
Марјан, мало збуњено и уплашено одговори: „Да, сећам се. Шта се десило?”
„Кренуо сам овамо, међутим… промашио сам главно скретање, па сам кренуо преко оближњег села… код старог ораха, испред дрвеног моста… ауто ми је стао и није упалио, никако и…”, промукло је бунцао млади писац.
„Ког села? Је л’ те неко физички напао?!”, упитао је енергично.
„Камо среће да јесу… Ана је имала кошмар… мене је сањала… и тај орах… и како ме прогањају неки људи, који нису одавде…”, дрхтао је, док је говорио.
„Не разумем те човече! Који људи?! Какав орах?!”, викао је збуњено Марјан. „У ком селу си био?”
„Кад је рекла да нису одавде… шапнула ми је да нису више међу нама! Да су мртви! Због њих месецима нисам добро спавао! Узнемирио сам их!”, пружио је Макију таблет. „Види ово, за време рата сви су стрељани на том мосту… баш као што сам писао!”
Марјан, збуњен, сео је на под. „С ким си разговарао тамо?”
„Са неким мештанима, а пар њих је прошло хладно, као да нисам ту. Сви су имали тај изгубљени поглед… и свештеник, дао ми је главу коња, правог коња, као у мојој причи! Мртве не треба узнемиравати! Сада они мене траже!”
Мало је размишљао, затим се оштрим тоном обратио Џонију. „Слушај, разумем да ти и Хелена пролазите кроз мало тежи перид. Знам да ти тешко пада да дете виђаш викендом!”
Џони је подигао главу изненађено:„О чему ти то говориш?”
„Знамо се петнаест година. Помогао си ми када ми је било потребно. Сада хоћу да помогнем ја теби.”
„Ти? Ти ми не верујеш, је ли?”
„Слушај, док сам пролазио поред твог аута, видео сам празну флашу џина. Видим, и овде си наставио. Не знам шта се дешава, али мораш да се сабереш! Потребан си Ани и Хелени! И мени си потребан! Разумеш?!”
„Ти гаде љигави!”, повикао је Никола.
Маки се повукао и удахнуо дубоко:„У реду, сад се смири и отрезни!”
„Ко си, бре, ти да мени говориш шта да радим?”, Џони је агресивно наваљивао на свог менаџера. „Немаш породицу! Вереница те је оставила и отишла са другим!”
„Доста, море!”, повикао је Маки и ударио је Џонија. Затим је устао и кренуо према вратима. „Овога пута си претерао! Овде се завршава наша сарадња и пријатељство!”
* * *
Џони је остао сам. Схватио је да је претерао, али оно што је доживео у селу, није му дало мира. Умио се и заспао. Промоција његове нове књиге је пропала. Ипак, он је спавао. Покушао је да побегне од онога што му се десило. Потрудиће се да заборави све, као што је целог живота радио. Бежао је, кукавица. Сваки већи проблем је игнорисао и бежао од њега. Кривицу је сваљивао на друге. Лабилан је. Сада је тонуо у сан. Међутим, овога пута није било бежања. Снови су учинили своје! Свештеник, глава коња… Окретао се по кревету. Свадба. Трзао се. Не можеш побећи!, говорила је млада у венчаници. Стари дека на бициклу који нестаје у магли. Хладан зној га је облио. Покушај да оде у село. Дисао је дубоко. Чекамо те!, рекли су младенци. Нагло се пробудио. Срце му је тукло у грудима. Погледао је на сат. Преспавао је цео дан. Вече је било на прагу.
Седео је у ауту. Размишљао је дуго. Телефон му је непрестано звонио. Звала га је Хелена. Одбијао је позиве. Пустио јој је поруку ‘Чувај Ану, волим те!’. Затим и поруку извињења свом бившем пријатељу и менаџеру. Попио је мало штока и кренуо да обави посао! Возио је до прве бензинске пумпе. Неколико флаша је напунио горивом, и наставио је пут ка селу. Када је стигао, све је било мирно и тихо. Река је жуборила, ветар помало фијукао. Магла је и даље била ту. Страх га је обузимао. На другој страни, поред моста, видео је свештеника. Стајао је мирно, а онда нестао у магли. То је био окидач. Покупио је флаше и кренуо на посао. Полио је храст горивом, и део пута до моста. На средини моста, док га је поливао, учинило му се да га неко дозива. Тргао се пар пута, али је наставио да обавља оно због чега је дошао. Све је било спремно. Палио је шибицу, неколико пута безуспешно. Покушао је опет! Ватра је наједном букнула. Благо се насмејао. Брзо се ширила, храст је већ био у пламену. Ограда моста је почела да се руши. Ужарена храстова грана је пала, и смрскала је кров Џонијевог аута. Ветар, који је ђаволски фијукао, усмеравао је пламен ка селу и околним њивама. Џони је у том тренутку био избезумљено насмејан! Направио је пожар! Имао је осећај да чује крик духова. Док је гледао како пожар осваја околину, кулиса је пружила писцу велико задовољство. Ово ће да их отера једном за свагда! Међутим, када је покушао да се склони, није могао да помери ноге. Мост га је држао и вукао са собом у пакао. Трзао се, покушавао, док није пао на колена. Псовао је и покушао силом да устане. Сада је пао на стомак. Више није могао да се помера. Није имао куд. Ватра је била око њега. Видео је младенце, који су нестали у пламену. Сетио се Ане, и њеног сна како јој оца прогоне мртви, и како он умире у ватри. Чуо је њен глас и како га дозива. Почео је хистерично да се смеје и препустио се пламену.
Следећг дана, док су гасили пожар, испод рушевине дрвеног моста, пронашли су леш младог писца.
