Први радни дан

Преко Бироа рада обавијештен сам да сам добио стално запослење. Пар ријечи садржао је назив предузећа, датум и вријеме када треба да ступим на посао.

У нулти час сам се обратио портиру тражећи канцеларију тога и тога господина. Он ме је, уз чудан осмјех, загледао од главе до пете, а затим ме је упутио у правцу повеће хале шеретски промрмљавши:

– Сви су тамо. Не можеш да погријешиш. И коме год да се обратиш, биће то особа коју тражиш.

Није ме чудило што ми се обраћа без персирања, али ми је било чудно оно шта је рекао.

Уз шкрипу предимензионираних металних врата, која сам с напором савладао, нашао сам се негдје „тамо”. Језива хладноћа ми је прва пожељела добродошлицу, а затим и неподношљива граја педесетак људи, једнако одјевених (једнако прљаво одјевених), окупљених у ћошку бескрајно велике просторије, гдје бијаху, у некаквој лименој канти, запожарили ватрицу и ту се око ње тискали као око олтара. А једва да је и до најближих допирала топлота. Узгред речено, био је крај децембра са рекордним температурним минусима тих дана. И те године.

Кад су ме спазили, наједном су се, као на потенциометру, утишали. И прво што су ме питали – не знам због чега – било је да ли сам новинар. Чекајући мој одговор, замрли су и посљедњи децибели жагора. Само сам ја могао да се чујем. Гледали су ме као спаситеља. Био ми је необично драг њихов дочек. Осјетио сам се веома важним. Али само тих пет-шест тренутака док им нијесам саопштио ко сам и зашто сам ту. Истог часа праснули су у смијех; вратила се граја, подругивање и незадовољство.

Врло брзо су заборавили на мене, окренули се једни другима и наставили своју драгоцјену грају коју сам им тако дрско прекинуо. Нијесам могао да похватам о чему причају, били су веома конфузни и недоречени. Једино сам препознао гомилу псовки, али не и лица којима су оне биле упућене. Псовали су као педесет кочијаша у најбољој форми. Сматрао сам да им је то уобичајено ћаскање док се не прикупе и не почне радно вријеме. Али ништа се није промијенило ни од седам, ни од осам, ни од девет. На сат се нико није обазирао. Заправо, никог нијесу чекали само су развлачили разговор који је, у њиховом случају, изгледао бескрајан.

Дошло је вријеме за паузу. Према сатници рада, коју сам добио од портира, у току је пауза за доручак. Мало ме је зачудило да нико не реагује, не хита вани и не користи своје слободно вријеме. Сви су и даље грајали око ватрице. И док је њима, по свему судећи, било забавно, ја још увијек нијесам могао да похватам конце: гдје је моје радно мјесто, када већ треба да се прихватим посла и шта је, у ствари, мој предмет рада.

Од свега знам само да се фирма зове „Грађос” и да се бави производњом и продајом грађевинских елемената. Међутим, хала, у којој се већ сатима „дискутује”, била је потпуно празна. Мада је, запазио сам, около било још таквих хала. У цијелом комплексу, можда, пет или шест. Сигурно је тамо оно право, помислио сам. Тамо је производња.

Ближио се крај радног времена. Осам дангубних сати је некако исцурило. Размишљам, ако овако буде сваки дан, што се посла тиче, неће бити тешко. Можда мало досадно. Али видим нико се не буни због тога. У Проспекту рада, који сам добио од портира, пронашао сам и некаква нормирања, но чини ми се да данас ништа нијесмо постигли.

Бринуло ме је како ћу да се уклопим у друштво, међу колеге, јер сам дуго био сам над својим књигама, елаборатима и дисертацијама. Нијесам навикао на приче, нарочито не на приче гомиле које иду у стотину праваца и нигдје се не завршавају. Ништа од њиховог нијесам повезао; не знам шта су цијелих осам сати причали. Био сам с њима, али ко зна гдје у мислима далеко. Оправдавам и њих и себе: први ми је радни дан. Сјутра ће, сигурно, бити боље. Уклопићемо се већ некако. Мораћу и сам да се потрудим. Јер, шта ако су јуче још пребацили све норме па данас то на миру прослављају, а ја ни да им честитам? Сјутра морам да им се извиним због своје немарности.

У том часу тргнем се на познату шкрипу врата кроз која сам и сам ушао. Према нама су ступала три мушкарца одјевена као три манекена. Са прописне удаљености, доста строго и веома хладно (у ионако промрзлој атмосфери), обратио нам се један од њих:

– Господо, као што знате, данас истиче рок који смо вам дали да се губите одавде! Што сте штрајковали, штрајковали сте! Искористили сте све легалне и нелегалне варијанте за тражење својих права. Али ви нам уопште не требате! Сви сте уредно добили рјешења о отказу, и молимо лијепо. Имате Биро рада и тражите себи други посао.

– Мене су управо послали у ову фирму.

– Ма, немојте? Да погледамо ваше папире.

– Ово је мој први радни дан, – хтио сам да се похвалим, пружајући им оно што траже у нади да ћу их оборити с ногу.

Главни је мало тумарао по мојој уредно сложеној документацији, али се није превише узбудио:

– Тек што сте докторирали на Грађевинском факултету, већ би да радите. Не иде то тако, друшкане. Неко вас је гадно увалио и сада сте изгубили мјесто на Бироу рада. Сигурно су тамо угурали неког свог. Искористили су вашу наивност.

Нијесу даље хтјели да разговарају нити са мном, нити са било ким другим, окренули су се и на одласку поручили:

– Сјутра стиже механизација. Све се руши до темеља. На овом мјесту треба да никне нова ливада. Ми смо еколошка држава.

Тако је почео и завршио се мој први и посљедњи радни дан у каријери. Више нијесам успио да дођем до посла.

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Романтични реализам

Патике

Ушла је у стан. Знојава. Напољу је толико вруће. Одећа јој се слепила за кожу. Одлази право у купатило. Тушира

Настави...
Психолошки реализам

Панталоне

Сањала је да купује нове панталоне. У сановнику је прочитала да то значи да ће бити у искушењу да се

Настави...

Обавештења о конкурсима