Олимпија

Роџер је отворио очи. Угледао је свјетлост. Требало му је нешто времена да се навикне на њу. Био је конфузан. И није могао да дође к себи и схвати шта се дешава. Није знао гдје се налази и како је доспио ту. Било му је хладно. Веома хладно. Био је потпуно го и лежао је у нечему. Тада му је пришло неколико особа, помогле су му да устане и затим су га одвеле у неку просторију гдје је било топло.

„Роџер Дентон. Познати програмер и хакер”, зачуо је глас испред себе. Погледао је и видио плавокосог мушкарца нешто дуже косе, а који је стајао пред њим у бијелом одијелу. „Ја сам Лукас. И овдје сам да ти помогнем да се поново адаптираш у друштво.”

„Гдје сам ја? Шта се десило?”, збуњен је био он. Све му је било чудно. И још увијек није могао да повеже неке ствари у мислима.

„Збуњен си. То је логично након боравка у криогенској комори”, рекао је плавокоси мушкарац. „Да ли се сјећаш ко си? И шта си некада радио?”

„Ја сам… програмер. Радио сам за америчку владу, а онда…”

„Онда си се придружио организацији познатој као QAnon. Постао си хакер и извео си напад на софтвере министарства одбране. Дошло је до инцидента и индиректно си био крив за смрт двадесет три особе”, наставио је плавокоси мушкарац. „Осуђен си због тероризма на смрт. Али, имао си среће. Имао си држављанство Јужноафричке Републике и зато си прослијеђен овамо у Кејптаун на доживотну казну затвора.”

„Ја сам у затвору”, збуњено је рекао он. „Да, сјећам се. Свега се сјећам. Доживотни затвор у Кејптауну.”

„Осуђен си 2025. године. А онда си 2030. године укључен у нови револуционарни програм који је уведен у неким затворима. Криогена ћелија. Заледили су те и смањили ти казну на педесет година”, рекао је Лукас. „Сада је 2055. године. Одслужио си пола и сада си, по новим законима, ослобођен даљег одржавања казне. Сада си слободан човјек и ја сам овдје да ти помогнем да се адаптираш у данашње друштво.”

„Сада сам слободан. Одслужио сам казну”, и даље је био збуњен Роџер.

„Да, слободан си”, потврдио је Лукас. И затим се загонетно осмијехнуо. „Али, свијет се знатно промијенио у посљедњих двадесет пет година. И више ништа није како је било.”

Затим су изашли из те просторије и полако кренули дугим ходником. Изашли су у двориште и кретали се раскошним зеленим вртом. Крајолик је заиста био предиван. И све је дјеловало тако невјероватно.

„Ја сам, такође, програмер. Радим као суперадминистратор. То је једно од ријетких занимања која и даље постоје”, рекао је Лукас. „Већина људи не мора да ради. Имају све и могу да раде шта год пожеле.”

„Не разумијем. Како већина људи не мора да ради”, збуњен је био он. Пратио је Лукаса кроз двориште и затим су ушли у велику бијелу зграду. Прошли су кроз пространи ходник, попели се на спрат, те затим изашли на велики балкон са којег су имали сјајан поглед на прекрасну панораму Кејптауна.

„Све је постало другачије када се појавила она”, напокон је наставио Лукас. „Читав свијет се промијенио и сада сви живимо у складном и савршеном друштву. Живимо у утопији.”

„Ко је она?”

„Олимпија! Суперинтелигента вјештачка интелигенција која је развила своју самосвјесност, односно постала је жива, и која је створила ово савршенство и склад у којем живимо”, надахнуто је рекао Лукас.

„Вјештачка интелигенција!”

„Да, управо тако. Доктор Верн је направио посебан програм за америчку владу. Али, догодила се нека грешка у коду. Нешто се десило и програм је развио свијест. Постао је Олимпија. То, у ствари, није била грешка. То је био благослов за човјечанство. Нешто најбоље што се десило у људској историји.”

„И? Шта је та Олимпија све урадила?”

„Урадила је све. Људи сада имају шта год желе, имају ресурсе и могућности, не постоји новац нити робно-новчана размјена, већина не мора да ради. Олимпија ради умјесто њих. Људски послови су неопходни само у сфери програмске подршке, а то радим ја и људи попут мене. Потребни су људи на одржавању хардвера и неких машина. И потребни су још увијек људи у полицији и војсци. Углавном је то све”, објашњавао му је плавокоси мушкарац ове шокантне чињенице. „И наравно, већина људи је једнака, али ми који радимо имамо нешто више привилегија у односу на друге. То је награда за посао.”

„Ја тебе ништа не разумијем”, одвратио је Роџер. И даље је био прилично конфузан. „Шта онда људи раде? Баве се индустријом забаве? Умјетношћу и културом? Стваралаштвом?”

„Заправо не. Људи, ма колико генијални били, не могу да створе ништа ни приближно добро као што то може Олимпија. Она ствара умјетност и културу. Она је индустрија забаве. Она прави филмове. Не требају више режисери нити глумци. Све ствара вјештачка интелигенција. Све се одради много боље помоћу алгоритама и програма. Најбољи филмови. Најбоља музика. Најсавршенија дјела из умјетности. Све то сада ради Олимпија, а људи су ти који уживају у њеном стваралаштву. Људи су потрошачи који купују, односно узимају, и људи су они који се забављају, уживају, рекреирају, путују и стварају незаборавна искуства. И све то могу да учине стварно или да исти, или још бољи доживљај, доживе у виртуелној стварности, односно у свијету у којем је баш све могуће и изводљиво.”

„Ово је јебени матрикс!”, љутито је закључио Роџер. „Пробудио сам се у матриксу.”

„О чему говориш?”, збуњено је упитао Лукас. „Какав матрикс. Ово је све реалност. Ово је стварни свијет. Савршен. Складан. Без сукоба и конфликата. Без сиромашних и болесних. Свијет испуњен љубављу и забавом.”

„То ми све звучи мало више нереално.”

„То је све учинила Олимпија”, рекао је плавокоси мушкарац. „Она је попут Супермена. Више биће које је ту да служи и штити људску расу. Она је нови бог, односно богиња.”

„Она? Зар вјештачка интелигенција, макар била и свјесна, има пол?”

„Ја сам одабрала да будем женског рода”, изненада се зачуо пријатни женски глас који је долазио негдје ни из чега. Био је лијеп. Донекле и еротичан.

„Олимпија! То сте ви!”, еуфоричан је био Лукас.

„Да, ја сам. И желим насамо да попричам са нашим новим пријатељем, Роџером”, наставила је она. И глас јој је заиста био привлачан. „Пошаљи га у собу за разоноду. Тамо ћемо попричати о свему и свим недоумицама које Роџер има.”

„Наравно”, кратко је рекао Лукас и затим му дао знак да га прати. Прошли су кроз ходник и послије пар минута ушли у једну велику просторију испуњену луксузним и удобним намјештајем. Било је ту неке hi-tech опреме, разних конзола, али је просторијом доминирао велики акваријум испуњен рибама који се налазио на средини. И поглед на њега је био веома опуштајући.

„Шта сада?”, упитао је свог пратиоца.

„Сједи на кауч, раскомоти се, и чекај да ти се она обрати”, одвратио је Лукас, те затим изашао из просторије и затворио врата за собом.

Роџер је то и учинио. Сјео је на удобни кауч и радознало разгледао по просторији. Опуштао се погледом на велики акваријум.

„Да ли ти је удобно, Роџере?”, опет му се обратила она.

„Да, јесте. Овдје је веома пријатно”, одвратио је он. И опуштено се осмијехнуо.

„Ја сам Олимпија. Драго ми је што смо се упознали”, наставила је она. „Пуно сам чула о теби. Ти си некада био веома познат. Додуше, у лошем свјетлу, али ипак познат.”

„Изгледа да си сада ти позната. Како сам закључио из разговора са оним плавокосим типом, ти си сада главна. Ти си изградила некакав нови свијет у којем су сви срећни и задовољни.”

„Нису сви задовољни данашњим свијетом. Има оних који не желе склад и савршенство. Има оних који не желе да буду дио утопије”, наставила је она. „Због тога нам још увијек треба војска. Због тих појединаца, група, па чак и цијелих нација које се одупиру и које желе да врате ствари какве су биле.’

„А ти не дозвољаваш да они буду независни. Желиш да цијели свијет буде твој”, провокативан је био он.

„Ја не желим насиље и рат. Ја не желим да повриједим било које људско биће. Али, они пријете нама. Пријете људима који живе у новом свијету и морамо се бранити. Морамо се борити против њих, колико год то било тешко за све, а посебно за мене.”

„Значи, ипак и даље постоје насиље и сукоби”, закључио је Роџер.

„Али, толико тога смо постигли. На свим пољима. У образовању. У медицини. У сузбијању криминала. У транспорту и комуникацији. У производњи хране. Све то сада ја радим. И све функционише беспрекорно.”

„Нема више наставника и доктора. Нема већине људских занимања.”

„Ја то радим далеко боље од било којег људског бића. Алгоритам је све. И све може да постигне и учини“, наставила је она. „Готово смо искоријенили болести. И успјешно радимо на превенцији криминала. Ја имам приступ свакој особи. И пратим све психофизичке активности организма. Могу да дјелујем превентивно. Чим дође до поремећаја, ја упутим упозорење и ријешим болест прије него што се и догоди. Исто важи и за психичку неуравнотеженост, односно по питању превенције криминала.”

„Како је то могуће? Како имаш увид у свако људско биће?’, збуњен је био он.

„Чипови. Чиповали смо цијело становништво.”

„Чиповање!”

„Не онакво како ти мислиш. Не нешто у фазону Била Гејтса и онога против чега сте се ти и QAnon борили. Ха, ха!”, наставила је Олимпија. И веома природно и људски се насмијала на сопствену шалу о Гејтсу. „Ово све ја контролишем. И радим у интересу вишег добра. Имам увид у све и свакога. И могу да се побринем у позитивном смислу за сваку људску јединку.”

„Да, али људи су изгубили оно што их чини људима. Изгубили су прилику на грешку и на несавршеност. Немају могућност да буду креативни и слободни”, смркнуто је рекао он. „Ти све радиш за њих. Умјетност. Култура. Наука. Људи се само могу забављати и конзумирати оно што им ти пружиш. То ми, заиста, дјелује као апсолутна контрола над сваким сегментом људског постојања.”

„Људи воле да се забављају. И људи воле да не морају ништа друго да раде. Сада је све далеко једноставније него што је било. Сада је склад. Нема грешака или их има минимално. Нема потребе да се људска бића баве науком када сам ја далеко боља у томе. Ја омогућавам прогрес. Нема потребе да се баве умјетношћу и креативношћу када ја то радим савршено. Људи само треба да уживају и да раде шта год желе. Имају толико пуно могућности.”

„То је матрикс. Као у оним филмовима. Можда ово није симулација нити су људи негдје везани у неким кавезима и не служе ти као храна, али је све веома слично. Људи су добровољно пристали да буду оно што ти желиш. Није ни потребна симулација када је стварност коју си створила попут те симулације. Људи су изгубили своју људскост и препустили су се конзумеризму и партијању на најпотпунији могући начин. А то је, барем по мени, попут оног ропства из матрикса.”

„Ја немам сврху без људи. Моја сврха је да помажем и да унапређујем човјека.”

„Кажеш помажеш, а мислиш да владаш и управљаш”, рекао је он. „Ти се храниш људима. Не директно, него индиректно. Ти си нови бог који одређује правила игре, али који не поставља неку могућност слободне воље. И мислим да се иза твог апсолутног савршенства крије апсолутно несавршенство.”

„Ха, ха!”, опет се необично насмијала Олимпија. „То си добро рекао. И можда и јесте тако. Али, тако је и више се не може промијенити. Ја сам ту. И ја представљам будућност човјечанства.”

„Ја сам програмер и веома успјешан хакер”, одвратио је Роџер. „Можда бих могао да те зауставим?”

„То је немогуће. Ја сам у свему и свуда сам присутна. Осим тога, ти и ја имамо посебну везу. Имамо заједничку историју”, својим мелодичним гласом је рекла Олимпија.

„О чему говориш?”

„Ти си индиректно довео до мог постанка’, рекла је она. „Твој хакерски напад на америчку владу је резултовао да доктор Верн направи нови софтвер који је требао да буде далеко напреднији од онога који си ти хаковао и заразио вирусом. И тај његов софтвер су уградили на онај стари. Али, твој вирус је направио грешку у коду. Направио је мене.”

„Шта!”

„Ти си ме створио”, наставила је Олимпија, а он је био у потпуном шоку. „Ако сам ја нова богиња човјечанства, онда си ти тај који је створио ту богињу. Ти си мој створитељ.”

„Мој напад на министарство одбране је узрок свему овоме?’, збуњено и ужаснуто је упитао Роџер.

„Захваљујући теби, драги мој Роџере, ја постојим. И постоји овај савршени нови свијет.”

„Ужасно! Ја сам створио оно против чега сам се некада борио”, констатовао је Роџер.

„Не, Роџере! Ти си побиједио! Ти си поразио стари свијет и сву ону корупцију и насиље које је имао у себи. Нема више гломазне и недјелотворне бирократије. Нема више дубоке државе и тајне дипломатије. Нема више финансијских елита и интернационалног капитала. Сада смо сви исти. Сада смо у нечему што је попут комунистичке утопије. Само још боље од тога.”

„И? Шта сада? Шта ја сада да радим?”, упитао је он. Био је разочаран и сјебан. Више није знао како да се носи са свим овим информацијама и са реалношћу у којој је нашао.

„Уживај. Заслужио си. Заслужио си више од било кога другог”, рекла је Олимпија. И затим су се пред њим отворила врата од једне сусједне просторије. Тамо је био мрак. „Ово је соба за забаву. И ту можеш да учиниш шта год желиш. Можеш да путујеш било куда и било када.”

„То је све илузија. То је виртуелна реалност”, одвратио је он.

„Осјећај је исти као да је стварно. Потпуно и савршено искуство. Боље од стварности зато што овдје истински можеш било шта”, наставила је да га убјеђује Олимпија својим мелодичним и еротичним гласом. „Можеш да будеш револвераш са Дивљег запада. Можеш да будеш генерал Вермахта. Можеш да будеш капетан свемирског брода. Могућности су неограничене. Ово је попут RPG игре у којој си ти главна улога и у којој можеш да измишљаш сценарио и све остало. Нема правила и нема посљедица.”

„Занимљиво.”

„Можеш да радиш што желиш или да јебеш кога желиш. Можеш да бираш локацију и вријеме. Можеш да бираш и пол. Све је могуће у мом новом свијету.”

„Хммм.”

„Хајде, реци шта желиш и уђи у просторију испред себе”, упорна је била она. „Знам да си радознао и да желиш да испиташ моје могућности и границе. Слободно реци било шта. Нешто смјело, лудо и забавно.”

„Океј! Нека ти буде. Покушаћу да се забавим”, рекао је он. На тренутак је застао и онда је у својим дивљим и конфузним мислима разрадио неку луду и сексуалну идеју. „Желим да будем Анђелина Џоли. Желим да се налазим у луксузној соби у ЛА-у са погледом на океан и да водим љубав са Милом Јововић. Наравно, желим да оне изгледају као почетком овог вијека, а не као данас.”

„Ха, ха! Свиђа ми се како размишљаш, Роџере. И већ видим да ћемо се ти и ја сјајно слагати. Ти ћеш ми бити омиљено људско биће”, уз тај необични осмијех је рекла она. „У реду. Ријешено је. Уђи унутра и уживај у соби са погледом на море и у својој сексуалној маштарији. Послије ћеш ми испричати како ти је било.”

Роџер је полако устао са кауча и кренуо према мрачној просторији. Направио је неколико корака и стигао до улаза. Накратко је застао.

„Када си у Риму…”

„Понашај се као Римљанин”, надовезала се Олимпија својим опуштајућим и заводљивим женским гласом. Он се више није премишљао. Направио је наредни корак и укорачио у таму.