Тајанствени храм

Ерик Волш је био један од најпознатијих свјетских археолога. Истраживао је ископине широм свијета. У сјеверној Африци. У Сјеверној и Јужној Америци. Бавио се древним цивилизацијама и откривањем скривених градова. И био је прилично успјешан у томе. Због тога га је, вјероватно, на ово необично путовање, као вођу научног тима, ангажовао саудијски милијардер Садик бин Азиз.

Били су на планинским просторима источног Ирана. Експедицију је сачињавало стотињак људи са најмодернијом опремом и механизацијом. Имали су хеликоптере, дронове, моћне бушилице и ровокопаче, односно све оно што им је било потребно да стигну до локације која им је била циљ.

А тај циљ ни њему није био сасвим јасан. Наводно су тражили некакав велики подземни комплекс који је откривен детаљним снимањем терена. У питању је била огромна пећина испод иранских планина. Али, такође, у питању је била и некаква древна легенда о неком тајанственом храму који представља врата за подземни свијет. Ово је, по њему, био авантуризам, који није имао некакво научно утемељење. Али, пристао је на све то из разлога што је саудијски милијардер био прилично убједљив са аргументима, односно био је спреман да плати колико год било потребно.

Окупили су најбољи тим на свијету и сада су коначно били у овим планинским предјелима. Поново су вршили топлотна снимања терена, геодетска истраживања, снимања из ваздуха, те су користили и некакве старе мапе и предања о том фамозном храму.

Ипак, углавном нису имали некакве посебне успјехе. Али, успјели су заиста да установе да се испод налази некакав огроман простор који је одвојен од површине. И онда су настојали да одреде гдје је најближи пут од површине до велике пећине. Тако су и урадили. Копали су и пробијали се кроз клисуре и полако се кретали кроз пусте и негостољубиве планинске крајолике.

„Овдје смо већ три мјесеца”, рекао је Волш. Обратио се својим колегама, професору Хасанију и Руперту Макрону, експерту из спелеологије. „Нисам сигуран да ћемо било шта успјети да пронађемо, а посебно не тај некакав храм о којем Бин Азиз говори.”

„Нисам ни ја”, одвратио је професор. Несумњиво ни сам није вјеровао у успјех ове мисије.

„Једино што можемо јесте да покушамо пробити пут до пећине”, рекао је спелеолог. „Али, то може трајати мјесецима и нисам сигуран у позитиван исход.”

Сви су дијелили сличне сумње и нису вјеровали у успјех ове мисије. Али, њихов спонзор је био упоран. И он је био на терену са њима и није ни размишљао о одустајању. Био је опсједнут идејом да пронађу древни храм из легенди који је водио до подземног свијета.

„Новац није проблем. Платићу вам дупло од онога што смо се договорили”, рекао је Бин Азиз. „Сигуран сам да смо на добром путу и да ћемо ускоро пронаћи оно што тражимо.”

Пристали су. И он и његови сарадници. Наставили су са истраживањем терена и са спорим и тешким радовима на копању према подземној пећини. Пролазили су дани. Пролазиле су и седмице. И ништа ново се није догодило. И даље су копали и тражили нешто што очигледно није постојало.

Прошло је још мјесец и по дана. И онда се коначно нешто десило. У рану зору су их пробудили радници који су копали током ноћи. Сви су се подигли и изашли из шатора. Дошли су до простора који се налазио у близини, а гдје су вршили бушења и потрагу за пећином. Ту се сада налазила рупа. Тло се урушило и открило им пролаз.

Није било дубоко. Неколико метара у пећину која се протезала испод земље. Сишли су. Он и остали. Као и њихов спонзор. Нашли су се у подземној дворани која је, несумњиво, била људских руку дјело. Ту су били некакви стубови, слични оним из античког периода, те некакви натписи на зидовима.

Пред њима се налазио широки ходник који је водио напријед. Упалили су лампе и полако кренули. Освјетљавали су простор испред и око себе. Гледао је у све што би могло да буде занимљиво. За сада није могао да препозна о којој култури се радило. Изгледа да је у питању била сумерска цивилизација. Тако му се учинило по тим натписима на зидовима.

Ходник је био дугачак. И упорно су ишли напријед, између тих великих стубова и зидова са повременим чудним натписима.

„Ово је невјероватно”, задивљено је рекао професор Хасани. „Ово је тај фамозни храм из легенди.”

„Да ли је у питању сумерска цивилизација?”, упитао је спелеолог.

„Ово је старије од Сумера”, укључио се Бин Азиз. Дјеловао је сигуран у то што говори. „Ово је највеће археолошко откриће у историји. И ми смо то учинили. Заједно.”

„Још увијек не знамо шта је ово”, сумњичаво је одвратио Ерик. „Тек се мора утврдити старост овог мјеста и његова повезница са сумерском или неком другом цивилизацијом. Не треба да брзамо са закључцима, господо.”

„И даље сте сумњичави, професоре Волш”, самоувјерено је наставио саудијски милијардер. „Не вјерујете ни када видите својим очима.”

„Не знам шта је то што управо сада гледам”, одвратио је Ерик. „Можда и јесте највеће археолошко откриће икада? Можда и јесте храм неке древне цивилизације прије Сумера? А можда и није. Можда је некакав персијски рудник или нешто слично?”

„Ха, ха! Мислим да ћемо ускоро сазнати одговоре на та питања”, уз осмијех је рекао Бин Азиз, те затим руком показао у простор испред њих.

Стигли су до краја ходника. И пред њима су се налазила огромна камена врата. И нешто попут некаквог олтара испред њих. И ту су била нека необична слова. На олтару и на вратима. Али, нико од њих није могао да дешифрује шта пише. Дефинитивно је било на неком, барем њему, непознатом језику и писму.

„Врата која воде у подземни свијет из легенди”, рекао је саудијски милијардер. Био је видно узбуђен.

„Како да их отворимо?”, упитао је Ерик. Пажљиво је гледао у велику камену плочу која је стајала пред њима и није могао да пронађе било шта што би личило на некакав механизам којим би се могла отворити.

„Сигурно има нека полуга или нешто слично”, рекао је професор Хасани.

Сви су гледали и додиривали камена врата и зид поред њих. Гледали су и тај олтар који се налазио испред. Тражили су некакав скривени механизам или нешто слично што би могло да отвори огромна врата пред њима.

„Можда су ова врата запечаћена? Можда и не могу и не треба да се отварају?”, у једном тренутку је прокоментарисао професор Хасани. „Легенда каже да се иза њих налази подземни свијет. То не звучи као нешто добро и нешто гдје треба да идемо.”

„То је легенда! Чудесна и невјероватна, али само легенда“, одвратио је саудијски милијардер. „С друге стране се налази огромна пећина која је физичка одвојена од површине ко зна колико хиљада година. И сигурно у њој има нешто занимљиво када је била тако значајна тој древној цивилизацији и када су на њеном улазу саградили овај храм и овај занимљиви олтар.“

„Саградили су и врата која се не могу отворити”, забринуто је рекао професор Хасани. „Као да су трајно запечатили ту пећину и то што се тамо налази.”

„Шта год се тамо налази, сигуран сам да неће представљати проблем за нас и наше могућности”, увјерен је био Бин Азиз. „Ако је нека стара цивилизација успјела да направи ова врата и да затвори ту велику пећину, много лакше данас ми можемо да учинимо тако нешто ако би било потребно.”

„И? Шта ћемо сада?”, упитао је Ерик.

„Нема полуге или неког тајног механизма”, надовезао се Руперт. „Чак и ако има, вјероватно је одавно престао да ради. Ко зна колико је све ово старо?”

„Не треба нам кључ да отворимо врата“, одлучно је рекао Бин Азиз и затим се загонетно осмијехнуо. „Развалићемо их.”

„Шта ћемо урадити?”, збуњено је упитао он.

„Извест ћемо ограничену и контролисану експлозију”, наставио је њихов спонзор. „Имамо ресурсе и експерте који то могу да одраде. И то ћемо учинити одмах.”

„Експлозија у пећини! То, дефинитивно, није добра идеја”, рекао је професор Хасани.

„Не брините, експерти ће поставити експлозив и све ће ускоро бити готово”, сигуран је био Бин Азиз.

Нису имали неког посебног избора. Бин Азиз је био одлучан у својим намјерама и они су морали да се сложе са њим. Осим тога, свакако нису могли другачије да отворе фамозна врата. Вратили су се назад и изашли на површину. Потом су сачекали неких сат времена да ти стручњаци поставе експлозив и да све припреме за детонацију.

Било је негдје око десет сати прије подне када је све било спремно. Сви су били напољу, поред оне рупе кроз коју су пронашли пролаз у земљи и легендарни древни храм. И сви су чекали коначну директиву саудијског милијардера.

И онда је он дао знак. Један од његових људи је притиснуо дугме и затим се зачула продорна експлозија дубоко испод њих. Тло се затресло. Неколико тренутака је тутњало, а онда је стало. Рупа испред њих је остала. И подземни ходник. Нешто дима је изашло из њега и они су сачекали још неколико минута да се ситуација стабилизује и да се онда врате доље. Али, без обзира на све, морали су да буду посебно опрезни. Подземни ходник би се лако могао урушити и све их затрпати.

Полако су кренули. Он, његови сарадници, Бин Азиз, те неколико десетина његових људи са батеријским лампама у рукама. Опрезно су кренули ходником којим су нешто раније први пут прошли.

За неких десетак минута су стигли до краја. Камених врата више није било. Није било ни олтара. И он је био срушен у експлозији. Умјесто камених врата испред су имали пролаз који је водио у мрак. Осјетио је хладноћу. Долазила је из тог пролаза. И некакав чудан мирис. Нешто непријатно и необично.

Бин Азиз је први кренуо кроз тајанствена врата. За њим су и остали. Са батеријским лампама. Неки су носили и снажне рефлекторе које су намјеравали да укључе унутра и да боље сагледају простор у тој чудној великој пећини.

Полако су се кретали напријед. Унутра није било стубова нити неких симбола. Само камење и природни облици. Али, било је огромно. Направили су још неколико корака и схватили да се налазе на литици. Испред њих је била провалија. Упалили су рефлекторе и уперили их испред.

Био је у шоку када је видио само дјелић огромног простора који се налазио пред њима и испод њих. Они су били на високој литици, а испред њих се налазила дубока провалија и огромна мрачна пространства која су, несумњиво, била невјероватне величине.

„Ово је чудесно”, задивљено је рекао Бин Азиз.

Без ријечи је посматрао величанствени призор испред себе. Био је истински импресиониран. Али, и уплашен. Није му пријала та хладноћа и тај чудни мирис који се осјећао свуда око њих.

И тада му се, на тренутак, учинило да је видио некакву силуету иза рефлектора. Као да је нешто пролетјело у даљини. А онда их је видио још неколико.

„Овдје има живота”, збуњено је закључио Руперт.

„Ко зна каквог”, одвратио је Ерик. Био је веома забринут.

И тада се негдје у даљини провалије испод њих проломио ужасни и продорни крик. То је било нешто дивље и застрашујуће. А онда су услиједили и други крикови, и било их је све више и све ближе су се чули.

„Ово не звучи добро”, рекао је он. „Ту се налазе неке дивље звијери које смо управо узнемирили експлозијом и рефлекторима.”

„Није могуће да овдје постоје такви предатори. У овом мраку. Без икаквог контакта са површином”, рекао је саудијски милијардер.

„Овдје имамо сасвим другачији екосистем. Нешто што одавно нема везе са површином. И ми смо сада све то ослободили. То нешто што је ко зна колико времена било заробљено доље”, забринуто је рекао Ерик. Погледао је у професора Хасанија и у Руперта. „Морамо да идемо одавде. Овдје није сигурно.”

„Слажем се”, одвратио је спелеолог и одмах затим потрчао назад.

И он је кренуо за њим. И још неколико мушкараца из њиховог тима.

„Куда ћете ви?”, упитао је Бин Азиз. И даље је био самоувјерен. „Овдје нема ничега са чиме се не можемо носити. Моји људи имају пушке и пиштоље. Не брините.”

У том тренутку је нешто велико и црно долетјело из мрака и зграбило саудијског милијардера. Нико није стигао да реагује, а то нешто га је зграбило, понијело у вис, а затим бацило доље. Згрожено је гледао кроз те снопове свјетлости рефлектора како та летећа створења у лету грабе саудијског милијардера и како му кидају дијелове тијела и у потпуности га масакрирају.

„Бјежимо одавде!”, узвикнуо је и потрчао за Рупертом.

Сви су кренули. Али, било је касно. Та чудовишна створења су поискакала са свих страна и кренула на Бин Азизове људе. То је био потпуни масакр. Неко је запуцао. Али, није вриједило. Нису могли да се организују нити да узврате. Мрак је гутао једног по једног. Професор Хасани је такође пао. Некакво високо, мршаво и црно створење, а које је изгледало попут неких страшних демона из хорор филмова, скочило је пред њега и једним потезом га потргало у дијелове.

Волш је трчао и више се није освртао. Њих још неколико је било иза и око њега. Сви су панично бјежали и покушавали да се домогну излаза из подземног ходника. А иза њих су се чули ти ужасни дивљи урлици и болни крикови чланова експедиције који су један за другим падали.

А он је само трчао и грабио напријед. Кроз мрачни ходник према свјетлости која се налазила стотињак метара испред њега. На пар метара иза себе је зачуо крикове. Створења су му била за петама и сустизала су преостале чланове експедиције. Остало их је још само неколико.

И онда је коначно стигао до рупе коју су пробили на површини. Он и Руперт су се муњевито попели горе и тамо су их дочекали преостали чланови експедиције, а који су остали на површини. Ту је било неколико десетина људи. Пола их је носило пушке у рукама. Несумњиво су чули пуцњаву и крикове под земљом и припремили су се.

Уплашено је погледао у рупу иза себе. Чекао је да опасна бића искоче из тунела и да се баце на њих. И тада је угледао једну силуету која се појавила испод. У тренутку када га је обасјала свјетлост сунца, створење се брзо повукло у мрак. И крикнуло је.

„Шта се то дешава?”, уплашен је био спелеолог.

„Изгледа да им смета сунце”, одвратио је он. „Могу да буду само у мраку, на којег су навикли ко зна колико хиљада година.”

„То је добро”, одвратио је Руперт. „Ко зна колико их има доље. Читава скривена и крволочна врста која је чекала ко зна колико миленијума да је неко пусти са ланца. Али, добро је, овдје смо безбиједни.”

„Сада јесмо”, тихо и забринуто је рекао Ерик. Погледао је у сунчано небо а затим у Руперта и збуњене људе који су стајали около. Опет је бацио поглед у мрачну рупу која се налазила пред њима. „Али, шта ће бити када падне ноћ?”

 

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Романтични реализам

Патике

Ушла је у стан. Знојава. Напољу је толико вруће. Одећа јој се слепила за кожу. Одлази право у купатило. Тушира

Настави...
Психолошки реализам

Панталоне

Сањала је да купује нове панталоне. У сановнику је прочитала да то значи да ће бити у искушењу да се

Настави...

Обавештења о конкурсима