Која је твоја прича

Хитан позив.

„Где идемо?”

„Зар је битно, сви су исти, крећемо.”

„Исти?”

„Ма алкоси, к’о социјална служба, иде и полиција, крећемо.”

Возимо се у тишини. Понеко понешто промрмља. Знамо шта нас чека. Убеђивање, одбијање, „забринута родбина и комшије”, сваки пут исти познати сценарио.

Стижемо у неко село. Кућа у мраку, на самом крају. Једна сијалица виси на некој грани.

Кућа без фасаде, на два спрата, већ оронула… Никада није ни завршена.

Двориште нема. Само гомила неких ствари и силуете у мраку, које се једва назиру од те једне сијалице. Око њих мирис ракије и мук.

Пењем се уз неке, назовимо, степенице. На свакој се саплетем о нешто. Држим се за зид пун рупа кроз које се назире светлост, и коначно стижем до неких врата.

Покушавам да их отворим, једва. Погледам унутра, слабо се види, нема струје, само кроз неки отвор месец баца сенку.

Гомиле новина на поду, празних конзерви, флаша, разбацаних ствари… Смрад једва подношљив.

На неком кревету у гомили ствари седи човек, држи се за главу.

„Бићу добар, бићу добар, обећавам, бићу добар.”

„Ја сам лекар, не полиција, коме ћеш бити добар?”

Човек мојих година подиже главу. Необријан, очи „крваве”, исцепана кошуља, седе косе, поглед замућен ка мени али кроз мене. Није ту, негде је одлутао.

„Питала сам коме ћеш бити добар и што су нас звали?”

„Пијем, лупам по кући, разбијам, никог нисам повредио, само ме пустите да пијем и идите.”

„Па чекај човече, како да те пустим, па да повредиш неког, ‘ајде на психијатрију. Крећи.”

„А не, био сам пет пута, пусти ме више. Доста ми је психјатрије и лекова. Хоћу да пијем .Пусти ме, опет ти кажем. Мислиш да ме је неко тих пет пута питао зашто пијем? Не! Само лекови, спавај, ради, лекови… и кући и опет исто.”

„Нема оправдања за опијање сваки дан двадесет година. То код мене не пролази.”

„Ето, иста си. Изађи ми из собе кад ти кажем.”

„Е баш нећу! Хоћеш ме ударити?”

Ћути и гледа у под. Хвата флашу.

„Ето решења. Је л’ то, то.?”

Баци флашу о зид, стакло се распрши на све стране.

„Не, нећу те ударити. Бацио сам флашу да те уплаши, али видим да ме се не плашиш. Никада никог нисам ударио, а сви мисле да јесам, можда би било боље да јесам.”

„А што бих се плашила? Имала сам вас таквих безброј.”

„Ниси у праву. Свако има своју причу.”

„Па је лечи алкохолом, а? А твоја је, која?”

„Сад си безобразна и провоцираш. Да имам и ја своју причу.”

„Па причај, да чујемо, или да крећемо.”

„Нећеш слушати, само ћеш викати да,да… Ко и сви.”

„Нећу, обећавам,”

Седнем ближе њему. Имам осећај да ме неће повредити. Седам у нешто лепљиво, не могу сад да одустанем.

„Видиш, у овој кући, живимо нас тројица. Тата, ја и брат. Жена нема. А знаш зашто? Па видиш, моја мајка, ако је тако могу назвати, била је пијана по цео дан откако памтим за себе. Брат и ја смо све радили, од кувања, прања, преко њиве, стоке… У школи су нас сви исмевали, јер смо долазили у старим стварима, без књига, са једном свеском, једном оловком. Били смо браћа „оне пијандуре”. Све новце смо давали њој, а она куповала себи ракију и нама понешто да преживимо. А отац! Отац је глумио да је све у реду. Ноћима смо је слушали како лупа по кући, пада, псује и нас што нас је родила и ову проклету кућу. Успео сам да нађем девојку која ме је разумела. Можеш да замислиш шта је било кад сам је довео кући?”

Ћутим и размишљам.

„Па шта ће бити? Молио сам је да тај дан не пије. Наравно, дочекала нас је на степеницама, пијана као летва. А ево курветине која хоће да ми се усели у кућу. Марш да те не видим, а ти донеси ону флашу, говорила је. Побегао сам и оставио девојку у дворишту. Отишла је својој кући и никад је више нисам видео. Знао сам да је у селу, али нисам желео да је видим. Вратио сам се после 7 дана. Спавао сам у кукурузима. Више нисам ни покушавао да доведем неког. Молио сам Бога да умре што пре. Почео сам и ја са ракијом. Тада смо се боље разумели, да, да, разумели. Пијан ја, пијана она, свима лепо. Сулудо зар не? Сулудо, али једино могуће. Тако сам тада мислио и ево како сам завршио. Знам, сад ћеш рећи што сам остао. Не знам, не знам.”

„А брат?”

„Шта брат, па иста прича. Само он се удао, али је и он почео да пије, па га је жена избацила из куће и опет се вратио у овај „рај”, и тата. Тако да смо били „дивна сложна породица”. Мајка је умрла пре четири године.”

„Па добро, где ти је сада брат?”

Хвата ме за руку и стеже. Мали страх. У његовим очима бес и туга.

„Полази, да ти покажем.”

Опрезно силазим низ степенице. Он се тетура, али навикао је па не пада. Долазимо у приземље. Затворена врата. Отвара их бесно.

У маси дима видим мртвачки сандук. Не верујем својим очима.

Сандук отворен.У њему мушкарац, средњих година, склопљених очију, упалих образа и прозирне коже.

Около клупе и неки старац, отац и још неки пар људи, гледају нас.

„Ево га, видиш, ту је у сандуку. Коначно је и он умро. Остајемо отац и ја и ова проклета кућа. Јавили су ми док сам био ваљда у граду да је умро у дворишту. Повраћао је крв и само пао. Ето и то се завршило. Поживео је 42 године и превише.”

Бес у његовим очима, без трунке туге. Гледа ка оцу, са још више беса.

„Ало ћале, је л’ си сад срећан? Пијандуро матора. Дочекао си, а сад ћу и ја убрзо.”

Отац гледа ка сандуку, па у под, видно пијан.

„Опростите му госпођо, потресао се.”

„Ко се бре потресао?”, постаје агресиван. „Хоћеш да ти покажем како сам се потресао?”

Почиње да разбија по соби у којој лежи његов мртав брат. Гледа у полуотворен сандук.

„А шта ти хоћеш? Умро си, па ти сад лакше? Побићу вас, бре, све. Излазите из собе и сандук носите.”

Протрчава поред мене и закључава се у собу на спрату. Чује се разбијање и ломњава. Ја ту више не могу ништа да урадим. Није у мојој надлежности.

Одлазим. Препуштам другим.

„Опросите му госпођо потресао се”, добацује отац из позадине.

Мислим у себи, нек ти Бог опрости, што си ово дочекао и „направио”.

Окупљене силуете ћуте и пију. Одлазим кроз онај мрак, газим по ко зна чему, из даљине само чујем женски глас.

„Водите га, направиће нешто на сахрани.”

Мајка није, или јесте. Јесте мајка, али братовог детета, која се одједном створила.

Немам више снаге. Остављам их да обављају шта морају, ја сам свој посао завршила, тј. нисам га ни имала, или јесам. Можда ме је баш зато позвао да чујем, да чујем причу „коју нико није хтео да слуша.”

Светла села се губе у даљини у атарима, у којима је ко зна колико пута преспавао и он и брат.

Идемо ка истоку. Рађа се сунце и нови дан. За неке нови, а за њега исти као свих ових година. Разлика је само у томе што више брат није ту, али њему то више није битно.

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Романтични реализам

Патике

Ушла је у стан. Знојава. Напољу је толико вруће. Одећа јој се слепила за кожу. Одлази право у купатило. Тушира

Настави...
Психолошки реализам

Панталоне

Сањала је да купује нове панталоне. У сановнику је прочитала да то значи да ће бити у искушењу да се

Настави...

Обавештења о конкурсима