У улици где су све куће ушорене и где су некада све личиле једна на другу, дошло је неко ново време. Никле су нове куће. Лепше. Стаситије, са подрумима и високим спратовима, са поткровљима обложеним дрветом, са капијама украшеним кованим металним оградама.
Међу последњим кућним староседеоцима је она. Кућа његовог детињства.
Предњи део куће са великим забатом се накривио. Чинило се као да је подбуо, од алкохола изгубио равнотежу, и да се одржава само невидљивим нитима људских душа које су некада ту живеле. Непосредно испод црепа су голубови и врапци пронашли улазе и башкарили су се у скривеном мраку тавана. Људска нога већ одавно није ту крочила. Људи су се плашили осушеног испуцалог блата налепљеног на штукатур-трску. Она се наслањала на дрвене греде изрезбарене делима малих буба које неоправдано зову црвима. Све заједно је одавало слику давно прохујалих времена. Чинило се да се свакога трена може срушити и да ће том приликом неко настрадати.
Он је због тог страха, и не без осећања, платио радницима да сруше стару кућу.
Тога дана је отишао у природу. Гледао је воду, удисао мирисе биља и трудио се да не мисли на успомене које су га везивале за зидове набијене земљом.
Сетио се!
Осмехнуо се иако му до смеха није било.
* * *
Ди ли је досад? Ди се сакрио, сакрило га! Дан је прош’о! Ни руч’о није, а треба да се вечера. Само кад је отиш’о! Дабогда се не вратио! Боже не слушај шта говорим! Не мислим ја тако. Ја то онако. Сад ћу трипут Оченаш.
Оче наш…
Оче наш…
Оче наш…
Е мој Чедо! Ниси ти за Оченаш, ди си!?
Не волем кад те нема. Кол’ко си пута каз’о не волем… Преко тебе се преврнуло много зима и исто толико лета. По твојој кожи се налепила многа фино иситњена прашина. Она која је финије млевена од најситнијег брашна или пудера који жене користе. Који ти иначе не подносиш. Још ако га стави каква девојка… којој то иначе није потребно… али ако га видиш на каквој старијој госпођи како би ти реко баби… И сад те чујем:
„Гле ова да се људи чуду, нит’ јој стоји нит’ јој приличи, напирлитала се па ко как’а пауница кроз сокак… Каква пауница, пауница је лепа, а ова… све размазано, дебело, да изгледа млађе, а оно… Уби Боже! Има нас свакојаки’ под капом небеском, а добри Бог само ћути!”
Не волеш ни ону летњу прашину. Када се босом ногом нагази у њу, она сама пронађе свој пут између прстију, па се прелива у маленим брдашцима између палца, допалца, па до малог прста. Упада у њу… Онда кажеш:
„А, фино ли голица! Фино… да човек ужива. Ако је скроман, као ја, у томе ће пронаћи лепоту. Осетиће дах старих времена када су се иза паорских кола дизали облаци прашине.”
Ако си био на колима волео си прашинастосиве облаке, који су доносили слој најфинијег праха на све до чега су дошли, смејао си се како су те други гледали, па си још брже натеривао коње у кас. Ако си се задесио у сокаку, па те какав облак покрио, ређао си цео списак родбине и китио га не баш лепим речима. А ти и не волеш псовку. Осим када је у бесу изговараш.
Живиш са мном, а ко да си сам. Волеш да говориш сам себи, да разговараш сам са собом. Тада имаш и пажљивог слушаоца и још пажљивијег саговорника. Понекад претресаш улицу са свим њеним становницима од једног до другог ћошка, а ако је било времена и ноћ је мало дуже потрајала, била је и околина на тапету. Памтим шта говориш:
„Што не волем те тапете, те папире који се лепу на зидове… Све треба кречити кречом, па кад замириши, а и то не ваља, не може се жив човек орибати… све ми руке буду израњаване.”
Ди си Чедо, очедило те! Мора да ти је добра и она мутна ракија. Гунђ’о си:
„Ако не знаду да је пеку, нека је не пеку. Мутна, к’о да је неко опр’о ноге у њој.”
Добре су ти и ко зна чије крофне, а кад ја месим:„Баш ти фала! Али што је моја мама правила крофне… то ти нећеш моћи никад, па ни онда…”
Ево и ноћ иде, а њега нема! Идем ја да легнем, а он кад дође… ту му је јело, па нек’ је, дабогда му засело, кад га нема.
* * *
Мара се повукла на спавање у предњу собу, на чији је највећи зид био наслоњен велики ручно рађени дрвени кревет. Покрила се и под теретом умора, брзо је утонула у сан. У неко доба ноћи, из кухиње ју је пробудио глас:
„Маро! Маро! Ди је ручак? Ди је вечера? Гладан сам!”
„Па да, гладан си, ди си био кад је требало? Имаш украј шпорета шерпу. Има паприкаш са месом. Узми и једи. Нећу устати да те служим. Што ниси дош’о на време!!!!”
„Неће да устане”, до ње је допирао глас обојен попијеном ракијом и зачињен белим вином.
Неће да устане… луп, туп, тип, луп, шкрииииии…
Чуло се чангртање кашике и гребање по емајлираној шерпи.
„Маро! Шта си то кувала?! Па ти да куваш не знаш! С ким сам се ја то оженио! Лепо ми је моја мати говорила… Маро! Бог те убио! Шта је ово? Какво ти је то жилаво месо?! Јеси л’ ти то коња кувала? С ким сам ја то старост дочеко! Ајд, ова чорба још може да се поје, осркаћу… ал’ месо! Све се тегли, ко она гума што се у гаће увлачи… Маро! Месо ти твоје, шта је ово?”
Мара је у соби ћутала, правила се да не чује.
„Има да једе! Шта ме брига. Напио се, па ни не зна шта је. Сви смо јели…”
Из мале кухиње се дуго чуло неко кидање, жвакање, цоктање, мљацкање и сркање. Све то је Мару уљуљало у диван сан: шетала је уз канал. Гледала је зелену воду. Око ње су летели водомари најлепших боја, а дивље патке су уцртавале своје стазе по мирној води. Оне су трајале таман толико колико их је око пратило, а затим су се губиле…
Није имала никакве спознаје о томе када је легао, ни колико је трајало изједање паприкаша.
Јутро је подигло времешни брачни пар из кревета. Као и свакога јутра, Мара је палила смедеревац и стављала чај да се кува.
„Чедо! Чедо! Па шта си то јео?”
„Пој’о сам ону чорбу и месо унутра! К’о да си неку гуму кувала. Ништа горе нисам јео. Целу ноћ сам подригив’о!”
„Црни Чедо, ди је масна вода од прања судова? Па ти си пој’о… оно за свиње… Црни Чедо, какво месо!? Ти си пој’о ОПИРАЧУ! Таман сам ‘тела да је бацим!”, није могла да остане озбиљна. Из њене душе се разлегао грохотан смех…
„Ха, ха, ха… ”
„Е сад, иди па лочи! Лочи… Хо, хо, хаха… ”
* * *
Осмех је прерастао у смех. Очи су му се испуниле магичним сјајем прохујалих времена. Сео је на свој бицикл. Лако окретање педала га је однело у модеран супермаркет.
Сваком мајстору је купио пиво. Купио је сок и кесицу грисина.
„Добар дан, иде ли посао… ”
