Тајна

Зашто је тајна веза она која се лепше памти? Можда, јер није било ничега што је могло да је поквари? Осим нас самих. Зашто би уопште неко желео тајну везу? Можда, јер није спреман за озбиљну? Обично је то несигурни мушкарац, у овом случају сам била несигурна ја.

Те године је један фотограф обратио пажњу на мене. Он је викендом фотографисао у пивници у којој сам редовно „висила” са пријатељима и слушала „живе” свирке. Стално смо у пролазу размењивали пар речи, махом нешто у шали. Симпатисала сам га, али нисам никада помислила да би између нас нешто могло бити.

„То је био само флерт”, убеђивала сам себе.

Једног дана ми је први написао приватну поруку на Фејсбуку. Учтив, мио, краткоречив. Заиста је био културан и отворен према мени и што је најважније: није био нападан. Имала сам утисак да ме поштује, тако ми је деловао због начина на који пише. Старији је од мене, Бога ми доста, али ме је зато и привлачио. Привлачила ме је његова мужевност, густа брада, угљено црна коса и црне очи са неком необјашњивом дубином, која ме је збуњивала ако ме погледа. Сваког викенда смо причали на тим свиркама тако да сам га одвлачила од посла. Изашли смо пар пута на кафу, која је била сасвим другарска и то је било то од нашег дружења. Када ме је једном приликом испратио до тачке растанка наших путева и када смо отишли свако на своју страну, стигла ми је порука: „Добро је те нисам урадио оно што већ дуго прижељкујем!”

Прижељкивала сам и ја.

Једном смо се случајно срели у граду и одлучили да заједно прошетамо. И тако у току разговора, мене обузе нека сила којој нисам могла да се одупрем. У мени је било ватре, која све јаче гори, и ветар који је ту ватру носио ка њему и вукао моје тело све више ка његовом. Пала сам у његово наручје некако изненадно и за њега неочекивано. Испустио је фотоапарат из руку, због тог мог маневра, не би ли могао да ме обгрли. Љубио ме је дуго у неком бунилу, страствено и жељно, као да смо и он и ја знали да ништа више од овога неће бити. Као да смо обоје желели да искористимо овај тренутак што је могуће дуже да би се вечно урезао у нашим сећањима. Издахнуо је, па ме љубио свуда по лицу, гледао ме у очи држећи моје лице, онда је наслонио своје чело на моје и још једном издахнуо. Био је то дуг, хитар, нежан, страствен пољубац, пун жеље да се настави и да траје, али се прекидао и прекидао. Какав пољубац, таква и веза. Али ја нисам била спремна да ово буде нешто озбиљно. Ваљда, јер сам до тада толико пута била повређена и сломљена, да нисам имала снаге поново да се саставим. Он је то некако без речи разумео, као да је имао стрпљења да ме чека кад и ако будем спремна. Одлучисмо да то буде један леп моменат међу нама, у мрачној улици сакривени од једног јединог фењера.

После пар месеци уследио је нови сусрет. Ваљда смо фалили једно другом. Опет иста прича. Сами, на месту у којем смо се упознали – празна пивница у току радне недеље. Нађемо се да се као испричамо али, одједном, поново се погледасмо као да смо знали да мислимо на исто – нови пољубац! Љубимо се и уживамо сада и овде, јер не постоји после. Једини сведок нашег скривања је конобар који нас је услужио. Растанемо се пољупцем, а онда наставимо да живимо као да ништа није било.

Још пар месеци је прошло. С обзиром да студирам у другом граду, чујемо се редовно, јер не можемо да се видимо. Одједном ми је написао оно што сам дуго прижељкивала:

„Ћао! Долазим до Београда, имаш ли слободно сат времена? Имам паузу између аутобуса.”

„Ћао! Наравно. Када и где?”

Нашли смо се у кафићу недалеко од аутобуске станице. Загрлио ме је. Једва сам се обуздала да га не пољубим. Седели смо дуго једно поред другог, причали о обичним стварима и одједном, поново тај поглед који увек уследи пред новим пољупцем. Поново смо уздрхтали, привукли се, непрестано се љубећи и грлећи се, жедни једно другог. Ипак, осећала сам да је ово био последњи пут да смо се видели овако како смо желели: заљубљено. Када је отишао, више ми се није јављао. Писала сам му пар пута, али нисам добила никаквог одговора. Схватила сам да нема ничега даље. Након што ме је пустио да данима ишчекујем његов одговор написао је јасну поруку:

„Не могу више да будем оно што сам увек био – пролазна станица за девојке. Свакој сам био само то. Све су желеле само ово што и ти желиш, а никако да остану са мном. Оду, повреде ме и остану увек са неким другим. Ја овако не могу, јер не желим да желиш неког другог.”

Плакала сам тада. Плакала сам и сутрадан. Плакала сам дуго након овога.

Када бих дошла у свој родни град дешавало се да га сретнем у пролазу, јавио би се и поздравио ме. Разменили бисмо неколико речи, питајући једно другог како живимо. Једва би он било шта рекао. Можда зато, јер ни сам није знао шта да каже особи за коју је веровао да јој ништа није значио. Он и дан данас не зна да је значио. Много.

(инспирисано истинитим догађајем)

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Романтични реализам

Патике

Ушла је у стан. Знојава. Напољу је толико вруће. Одећа јој се слепила за кожу. Одлази право у купатило. Тушира

Настави...
Психолошки реализам

Панталоне

Сањала је да купује нове панталоне. У сановнику је прочитала да то значи да ће бити у искушењу да се

Настави...

Обавештења о конкурсима