
5. новембар 2021.
Преминула је на декубит душеку, у окриљу свог дома, последњег августовског јутра, када изгледи за побољшање здравља не беху никакви а она, остарела, у страху
Преминула је на декубит душеку, у окриљу свог дома, последњег августовског јутра, када изгледи за побољшање здравља не беху никакви а она, остарела, у страху
Поглед кроз прозор ми даје слику кишног и тмурног јутра деведесет и неке. Један је од оних дана када бих га најрадије преспавала, али на
(Март-април 1971. године) Сазнао сам касније да су лекарима достављени детаљни подаци о мени, да сам држављанин Југославије, социјалистичке државе, запослен у Социјалистичкој партији Белгије,
Заболело га је сазнање да је тек данас схватио да у ствари жали што је икад до његовог села стигла цивилизација, осветљење, асфалтирани друмови, телевизија,
– Аман, дете, верујеш ли ти у нешто? – пита ме баба. Од Београда до бабине старе куће треба ми сат вожње. Остала је овде
Глуво је доба. Буде га, преурањено, дозиране тескобе. Копа, готово археолошки, по својој прошлости, одмах, као по светлосном задатку. Шта друго, но да буде активан
Психолог: Зашто мислите да сте стално депресивни? Ана: Не знам. Прочитала сам негде да трауме у детињству могу то да учине човеку. Психолог: Јесте ли
Домска деца су у девет одлазила на спавања. Дежурна васпитачица је мрзовољно пришла кревету. Који је за вас разапет био, одјекивало је у мислима мале
Сањала је да купује нове панталоне. У сановнику је прочитала да то значи да ће бити у искушењу да се препусти неким неморалним активностима, које
Хитан позив. „Где идемо?” „Зар је битно, сви су исти, крећемо.” „Исти?” „Ма алкоси, к’о социјална служба, иде и полиција, крећемо.” Возимо се у тишини.
Касно јесење вече. Угрушци хладног мрака нахватали се под креветима, иза шиваће машине, испод умиваоника са лавором… Слаба сијалица растерује их са стола, али у
Осредњег раста, сувоњав, енергичан, с лакоћом је стизао где год се његово присуство подразумевало, или само прижељкивало. Свуда је стизао и за сваког имао одговарајућу
Возио је полако, главном улицом села из којег је његова породица отишла пре скоро педесет година. Од тада није био овде. Све се променило, или
Са математиком је требало раскинути раније, већ након комбинација с понављањем. Док сам формулу знала напамет, тестови су ишли глатко: вежбање викендом, потом понављање мантре
Живео је сâм у омањем месту, заједници у некаквом омањем, сада већ запуштеном, стану. Седео је у столици замишљен, посматрао разноразне објекте у просторији, пребирао
Пишем свевишњем, свезнајућем послодавцу, чаробњаку и надреалисти, а надасве имагинарном илузионисти свој CV, брижљиво, да не пропустим ниједну битну, од вашег животног значаја важну чињеницу,
Е, тако! Средио сам собу. Ормани су пуни као око, натрпани одећом да све прелива. Под столом су наслагане кутије пуне свега и свачега. Под
„Кажем да ми нећеш веровати… Уствари, и нема шта да ми верујеш, јер се то десило и мораћеш да све чујеш… Кад кажем да ми
Седела је главом погнутом над радним столом и посматрала празан лист папира пред собом. Површина беле хартије је упијала и у исто време одбијала зраке
Тридесет први децембар. Година је коју би свако радо да забрави. Ближи се поноћ. Некад је на овај дан снег покривао кровове, голе гране, асфалт…