Мирис смрти
Поглед кроз прозор ми даје слику кишног и тмурног јутра деведесет и неке. Један је од оних дана када бих га најрадије преспавала, али на
Поглед кроз прозор ми даје слику кишног и тмурног јутра деведесет и неке. Један је од оних дана када бих га најрадије преспавала, али на
(Март-април 1971. године) Сазнао сам касније да су лекарима достављени детаљни подаци о мени, да сам држављанин Југославије, социјалистичке државе, запослен у Социјалистичкој партији Белгије,
Заболело га је сазнање да је тек данас схватио да у ствари жали што је икад до његовог села стигла цивилизација, осветљење, асфалтирани друмови, телевизија,
– Аман, дете, верујеш ли ти у нешто? – пита ме баба. Од Београда до бабине старе куће треба ми сат вожње. Остала је овде
Глуво је доба. Буде га, преурањено, дозиране тескобе. Копа, готово археолошки, по својој прошлости, одмах, као по светлосном задатку. Шта друго, но да буде активан
Психолог: Зашто мислите да сте стално депресивни? Ана: Не знам. Прочитала сам негде да трауме у детињству могу то да учине човеку. Психолог: Јесте ли
Домска деца су у девет одлазила на спавања. Дежурна васпитачица је мрзовољно пришла кревету. Који је за вас разапет био, одјекивало је у мислима мале
Сањала је да купује нове панталоне. У сановнику је прочитала да то значи да ће бити у искушењу да се препусти неким неморалним активностима, које
Хитан позив. „Где идемо?” „Зар је битно, сви су исти, крећемо.” „Исти?” „Ма алкоси, к’о социјална служба, иде и полиција, крећемо.” Возимо се у тишини.