
Како сам постао песник
Имао сам шест година и упознао мало свет. Већина одраслих људи које сам упознао су толико досадни. Ја се играм у блату и мазим мачку,
Имао сам шест година и упознао мало свет. Већина одраслих људи које сам упознао су толико досадни. Ја се играм у блату и мазим мачку,
Мало, старо, скоро заборављено гробље у Новом Саду, као да се налазило унутар огромне кристалне кугле, која је заслепљујуће блистала тог необично топлог, децембарског дана.
Свестан сам био да је кева лоше. Тачније, да је моја мама јако истрошена. Трећа злоћудна болест на другим местима у том сићушном телу је
Оседели старац, са осмехом на лицу, седи на старој столици за љуљање и трошном трему, гледајући према хоризонту са лулом у устима, присећајући се лепих
Неко време већ је седео у својој радној соби изнад неколико папира, чини се докумената, замишљен. Неколико пута је узимао у руку писало, налик на
Покриј ме тим густим и дугачким трепавицама нежно, и ушушкај стидљивим погледом у бегу, лагано, сасвим полако, као да сво преостало време овог света постоји
Једне радне, а истовремено нерадне суботе, у фабрици рачунара тамо неке 1989. године у Новом Саду, десила се синергија младости, маште и оптимизма. Поларност и
Једног врелог августовског петка, казаљке великог округлог сата у градском породилишту једва су се довукле до пет минута до подне. Изгледало је да ће ту
Дневнику, 8.9.2022. Данашњи дан није ништа другачији него јучерашњи. Не разликује се ни од целе претходне недеље. Сада, када сам погледао датум последњег записа, могу
Сунце лагано тоне у загрљај ушћа Саве у Дунав. Деда Зека је прошарао облаке бојама са своје сликарске палете. Бајка о њему је једна од
„Буди моја река”, рекао је. „А где ми је извор?”, питала је. Ништа јој није одговорио, само ју је узео за руку и кренула је
Диванимо често Веља Суботић и ја. Он стар, болестан и заборављен. Ја, задубљена у прављење споменара по његовој жељи. Била је зима. Веља је песник,
Била си у праву мама, јесен има дивне боје у Црној Трави. Путујем ка твом завичају уз уску долину хитре палнинске реке. Јесен је. Нема
Упекла звезда од јутра. У солитеру, у станчићу на деветом спрату врућ ваздух виси под таваницом. Не помаже ни промаја, ни зелене платнене ролетне, ни
Носила сам њене чарапе те зиме, када је мраз сликао по стакленим вратима гостињске собе, у којој смо спавали. Грејао нас је само јорган и
Био ми је, јесте, и остаће добар, искрен и веран друг, чак и више од тога. Био ми је прави пријатељ, ослонац и водич кроз
– Мир Божији! Христос се роди! – Ваистину се роди! То је Божићни поздрав, симбол традиције, Православља, породице, породичног окупљања и битисања. Божић је са
Гасе се боје. Ливада спава и сања топле летње дане и пој шева. Тихо је и мирно. Мирише на снег. Тодор стоји на прозору своје
Божић, 2015, Скореновац, Србија Њено велико срце пумпа црвенило у очи, попут фонтане љубави, док пакује поклоне најдражима – Тан-ти-дан-ти-да! – чујем је како пева.
Залутао је у свет идиле. Није могао да верује шта му се коначно дешава након свих немилих, стресом испуњених, догађаја који су га у прошлости