Изгубивши битку са сутоном, сунце се као поражен ратник, окрвављен и туробан, повлачило са бојног поља за хоризонт. У смирај дана, док се покров сумрака навлачио на долину, револвераш је сјахао пред неугледном крчмом брвнаром вапећег назива „Роди годино!”. Тако је стајало на дрвеној табли, која се у ритму слабашног ветра клатила над довратком. Име је проистекло из крчмареве жудње за берићетним временима, каквих већ дуго не беше у долини, због чега је његова крчма трпела губитке. Просто, што је сељанима слабије успевала летина, то се мање новца сливало крчмару у џепове.
Газди очигледно није добро ишло, јер кад је револвераш отворио врата, нејаки зраци умирућег сунца, што су са њим ушли у крчму, утрнуше у загушљивом полумраку, који је давао тон туробној атмосфери међу зидовима. Придошлица погледом одмери унутрашњост и упути се ка забаченом столу у ћошку, месту раније уговореног сусрета. Лаганим кораком прошао је покрај стола, за којим је у локви просутог пића спавао локални пијанац и успут је начуо жалопојку двојице сељана, док су се један другом јадали на ситуацију са усевима. Беху то једини гости у крчми, ако се изузме субјекат с којим се револвераш имао састати, а који је седео у запећку с криглом пива пред собом. На себи је имао црну револверашку одору, а преко ње огртач са капуљачом, која му је потпуно скривала лице. Упркос томе, револвераш је препознао свог пријатеља по његовом маркантном стасу каквим се ретко који човек могао подичити.
„Чему ова конспирација, Иване?”, упита седајући на хоклицу са друге стране стола.
„С неба, па у ребра”, рече прилика под капуљачом. „Поздрав старом пријатељу ништа, а?”
„Знаш да сам имун на формалности, Иване”, одврати револвераш колеги. „А и твој позив преко гласника одисао је журбом”.
„Истина, Теодоре”, рече Иван. „Ствар је исувише хитна”.
„Онда пређи на ствар”, рече револвераш. „И чему та маскарада забога?”
„И то је део ствари”, одговори Иван. „Идемо редом, доћи ћемо и до тога”.
„Претворио сам се у уво”, Теодор сву пажњу посвети саговорнику.
„Не знам да ли си упућен”, започе Иван. „Извесно време провео сам у служби кнеза Голошијанског. Тежак човек дозлабога, напрасит, свадљив, грамзив… За целог свог живота усавршио је само једну вештину, да себи ствара непријатеље, због чега су моје револверашке способности, док сам му службовао, често стављане на пробу”.
„Познате су ми особине кнеза Голошијанског”, рече Теодор, „јер, као што се каже, добар глас далеко се чује, а рђав још даље”.
„Да”, настави Иван. „И тај ми је гад, тај неопевани шкртац, закинуо лепу своту при исплати мојих услуга”.
„Тако шта се и могло очекивати од њега”, Теодор не беше изненађен поступком кнеза Голошијанског. „Јеси ли се позвао на револверашки уговор?”
„Дакако да јесам”, одговори Иван „Али кнез има тог једног адвоката, једнако зло као и он сам, који ми је, не питај ме како, обарао тачку по тачку уговора, док од уговорене суме није остала тек бедна цркавица за исплату, коју ми беше испод части примити”.
„Нешто ми говори да се ниси помирио са таквом ситуацијом, зар не?” упита Теодор.
„Ни у лудилу. Кнез ме увредио ниском ценом мога живота, који сам због његових хирова више пута стављао на коцку. Просто ме приморао на нечастан чин, али другог начина нисам имао да задовољим правду”.
„А тај нечастан чин је шта?”, упита револвераш.
„Крађа”, прошапута Иван, јер им је крчмар управо донео две кригле пива, подозриво их погледао и удаљио се без речи.
„Крађа, сама по себи, јесте нечастан чин“, рече Теодор, „али ако је учињена у сврху наплате дуга, може јој се наћи оправдање”.
„Можда би се и дала оправдати“, Иван слегну раменима и додаде: „да вредност предмета крађе није далеко превазишла висину кнежевог дуга према мени. Но, вођен слепом срџбом због покварењачког поступка његовог, просто сам му морао нанети највећу могућу штету. Морао сам га казнити, схваташ?”
„Схватам”, одговори Теодор и принесе криглу устима. Отпивши дугачак гутљај пива, он рукавом обриса пену са бркова и браде, па упита: „Шта си то отуђио од Голошијанског, Иване?”
„Медаљонˮ, одговори Иван, „израђен од најчистијег злата и опточен дијамантима. Та се драгоцена ствар међу кнежевима Голошијанским преноси с колена на колено, а вешт гравер на њу додаје име сваког новог кнеза који понесе титулу у њиховој лози“.
Теодору се оте неконтролисан звиждук. „Мора бити да је Голошијански пао у ватру кад је схватио да му је медаљон добио ногеˮ, рече револвераш.
„Истина, Теодоре”, потврди Иван. „Одмах је раструбио вест по целој кнежевини и наложио судијама, које држи у џепу, да ме ставе ван закона. Чуди ме да ти не знаш о томе“.
„Тек сам се вратио амо са лова на вампирицу. Приспео сам такорећи у исто време кад и гласник са твојом поруком до менеˮ, објасни Теодор.
„Постао сам ловина, Теодоре”, рече Иван. „Ђавољи кнез је обећао масну награду ономе који успе на реп да ми станеˮ.
„Зар ће бити да ти је ово прва потера за вратом? Не бих рекао, Иване. Зашто се не примириш мало док халабука не прође, не одлуташ негде далеко одавде, док се све не смири и заборави? Уосталом, нема тог краја света у којем револверашке услуге нису на цени“, Теодор је саветовао пријатеља.
„Бојим се, Теодоре, да овог пута није истоˮ, Иван одмахну главом.
„Како то мислиш?ˮ зачуди се револвераш.
„Десила се једна наопака ствар у вези с медаљономˮ, готово прошапута Иван. „Ствар која ме је, да тако кажем, обележила на начин да не могу отворено ступати међу људе, што је, мораш признати, врло незгодно за наставак моје револверашке каријереˮ.
„Каква ствар?ˮ упита Теодор.
„Медаљон је, а да то нисам знао, стари нитков Голошијански дао заштитити клетвом, која ме је стигла недуго пошто сам дотични предмет отуђиоˮ, рече Иван.
„О каквој клетви се ради?ˮ хтеде знати Теодор.
„О клетви метаморфозеˮ, одговори Иван.
„То објашњава зашто не скидаш капуљачу с главеˮ, рече револвераш. „Шта је испод?ˮ
Без речи Иван лагано повуче капуљачу уназад, тек толико да на трен открије лице, а онда га брже-боље поново сакри под тканину. Теодор се много пута до тада нагледао учинка клетви метаморфозе, и зато га није изненадило кад је на свом пријатељу угледао јарећу главу.
„Чак и не одудара пуно од твога изгледаˮ, нашали се револвераш, алудирајући на јарећу брадицу коју је Иван увек брижљиво неговао.
„Није смешноˮ, увреди му се пријатељ.
„Ајде, немој да си на крај срцаˮ, помирљиво ће Теодор. „Клетву метаморфозе је лако окончати, само треба да вратиш медаљон власникуˮ.
„Не пада ми на паметˮ, плану Иван.
„Нећеш ваљда заувек ходати као јарац около, док те се неко за награду не дочепа и испоручи Голошијанском?ˮ упита Теодор.
„Имам другу алтернативуˮ, саопшти Иван, „а за то ми је потреба твоја помоћ, Теодореˮ.
„Слушамˮ, рече револвераш.
„Има тај један црни чаробњак у Дорији, за ког сам чуо да за новац успешно скида клетве, па и много снажније од ове метаморфозеˮ, каза Иван.
„Који чаробњак?ˮ упита Теодор.
„Зове се Велизар Цар“, одговори Иван.
„Познато ми је његово имеˮ, рече Теодор. „Већ ми се други пут јавља у кратком временуˮ.
„Зар?ˮ Иван упитно подиже обрву.
„Сазнао сам да вампири од њега прибављају лек за среброˮ, уздахну Теодор. „Ни сребрни метак више није гаранција успешног лова на крвопијеˮ.
„Осим ако им га не просвираш кроз срце, зар не?ˮ, упита Иван.
„Да, осим тогаˮ, одговори Теодор, прећутавши тремор руке који га је задесио током лова на вампирицу.
„Па доброˮ, рече Иван. Потребан ми је тај чаробњак и неко да ме њему спроведе, а не знам ко би то могао боље од тебе. Лове ме на све стране обележеног јарећом главом, па би ми добро дошао пар твојих револвера као испомоћ на путуˮ.
„Знаш да увек можеш рачунати на мене, Иванеˮ, Теодор беше рад помоћи пријатељу. „Обавезују ме све оне невоље и опасности које смо, у дугом низу година, заједно преко главе претурилиˮ.
„Бојим се, господо револвераши, да ову опасност нећете прегрметиˮ, загрми крчмарев дубоки глас. Револвераши се тргоше, а газда је већ стајао надомак њиховом столу, с пушком на готовс, држећи их на нишану. Нису били свесни да је неугледна крчма „Роди годино!“ део система доушничких гнезда, који је Голошијански организовао у својој кнежевини, па су се нашли у проблему. Наиме, испоставило се да сељани, који су до малочас водили разговор о усевима, заправо и нису земљорадници, већ су заједно са крчмаром и лажним пијанцем, чинили сталну доушничку поставку крчме. Газда с пушком и тројица помагача наоружаних револверима, опколили су двојац револвераша са четири стране, не скидајући ока са њих.
„Полако извуците револвере и положите их на сто пред собомˮ, нареди крчмар Ивану и Теодору. „И без икаквих смицалицаˮ, упозори их, „пуцам на сваки ненадан покретˮ.
Револвераши оклеваше за трен, и немајући куд, положише оружје на сто.
„Ајде ти лоповеˮ, обрати се крчмар Ивану, „вади на сунце медаљон што си кнезу Голошијанском украоˮ.
Иван га послуша и посегну руком испод огртача, све време будно праћен од стране крчмара и његове дружине. У тајном џепу напипа медаљон и стави га пред себе на астал.
„Евоˮ, рече, „хајде сад да видимо да ли је неко од вас храбар машити се за медаљон и ризиковати да понесе овај белегˮ. Иван повуче капуљачу уназад и откри своју јарећу главу. Крчмар и његова тројица саучесника се немо згледаше, али ни један не смеде дотаћи уклету ствар.
„То ћеш ипак ти понети, лопове јарећи, па ћу те скупа са медаљоном предати кнезу. Ооо даˮ, развуче крчмар задовољно, „биће то добра награда за менеˮ.
„А за нас?ˮ, повикаше његови садрузи уплашени за свој део награде.
„Биће и за вас, шта сте одмах гракнули?ˮ, смиривао их је крчмар, али му они нису баш сасвим веровали.
„Дај написменоˮ, рече лажни пијанац.
„Зар сте полудели?ˮ, повика крчмар. „Боље пазите на заробљеникеˮ. Но, сетио се доцкан, јер пажња им већ беше попустила. Иван је искористио тренутак и пар јарећих рогова. Нагло се одбацио са столице и главом забио у крчмарев големи стомак. Крикнувши од бола и изненађења, газда је бречио леђима о земљу, и у магновењу потегао ороз пушке. Метак је прошао тик поред Ивановог ува, али је крчмар био савладан.
Ни Теодор није губио време. Муњевито је зграбио револвере са стола, и без да нишани, салву метака сасуо у крчмареве помагаче. Доушници кнеза Голошијанског нису имали шансе против двојице револвераша, плативши највећу цену своје похлепе.
„Хајдемо, Иванеˮ, рече револвераш пријатељу, враћајући револвере у футроле за појасом. „Ускоро ће овде постати гужва, па да се што даље изгубимо из овог змијског гнезда.ˮ
Иван је навлачио капуљачу на своју јарећу главу. „Онда, рачунам на твоју помоћ?ˮ, упита.
„Дао сам ти речˮ, каза Теодор. „Хајде да потражимо тог чаробњака, дуг је пут“.
Напољу се месец узалуд трудио пробити фронт кишних облака. Тек понека муња беше све што се те ноћи могло добити од небеске светлости. Свевишњи је средио идеално време за све инкогнито путнике, укључујући и двојицу револвераша, који су, сваки на свом коњу, одмицали од крчме.
Наставиће се…
