(Из разговора са Вељом Суботићем, аутором песме Фијакерист)
Лежи Веља болестан и прича, а сећања к`о небеске лађе лебде над њим.
– Враћ’о сам се ноћу из родног Силбаша. Та, знао сам, лако ћу стићи до куће, чека ме на станици фијакерист Јагра који вазда ради ноћну смену.
Што ли се те ноћи картао и толико пио никада није рекао. Додуше, није му било први пут. Да ли је на картама губио ил’ добиј`о, не знадем. Ал’, некако би чудно тужан, те невољан напустити кафану.
– Ид`те вас двојица. Окрени фијакер кад стигнеш, а Риђан се зна сам вратити. И не замери ми што не идем с вама, тешка туга ми на срце легла. Ни не питај ме шта ми је, нећу ти знати касти.
И тако, те ноћи Риђан је радио сам, без газде. Срце ми се стегло, а сузе потекоше када сам забатова сомборским сокацима. Канда он жури да изврши наређено, па се враћа Јагри да не буде сам у свом болу.
Што ја волем коње! Кад сам био деран мислио сам да је сваки коњ мој, и у души сам им имена надевао. Они су историја и истина сваког од нас ко је икада корачао сомборским сокацима. Ех, Боже, што људи не знају волети к’о коњи или пси?
Искочих из фијакера, а Риђан стварно оде сам низ сокак.
Мор’о сам те ноћи написати песму о њима двојици. Мор`о! Али моје омиљено место за писање би заузето. То ти је онај астал у кујни. Моја покојна Вера, к’о да је сада гледам, развлачи тесто.
Велим ја њој – дај ми дваест центи астала, таман кол’ко треба за папира, морам нешто да напишем.
Гладам Веру, видим мога доброг, никад тужнијег Јагру. Љутито она помери тесто, само мало – таман кнап за папира. Речи потекоше к’о вода, к’о када зажубори Киђош у пролеће. И тако, настаде песма у даху:
„Молим вас, немојте,
молим вас, не псујте,
молим вас, није фер.
О само вечерас,
још само вечерас,
не псујте фијакер…“
Уздахну.
– Прочитам Вери стихове, а она ће: – Вељо мој, лепшу напис’о ниси!
Еее, каква ли би то тек песма била да ми је цели астал био слободан.
