Дина није баш нешто веровала у магију, али је бол за неузвраћеном љубављу натерала да, једног мајског јутра, посети сеоску врачару. Обрела се у трошној кући на крају села за коју је већина мештана говорила да је уклета. Састојала се из само једне просторије без прозора у којој се налазио дугачки дрвени сто и две столице. На њему је стајала бела свећа и аван са запаљеним струком босиљка чији је мирис надјачавао воњ мемљивих зидова.
Дина је седела преко пута времешне, накинђурене ромкиње која је у рукама мешала шпил тарот карата мрмљајући себи у браду. Њихова лица обасјавао је пламен свеће, док су Динине руке биле стиснуте у песнице. Када су поређане карте попримиле облик пирамиде, врачара је, зурећи у девојчине зенице, у заносу изустила:
„Не играј се с ђаволом.”
