Дошло је време прекрајања историје, пребацивања кривице и бежања од одговорности… Данас се чојство и јунаштво поистовећују са глупошћу и незрелошћу. Данас је нормално да људи до своје четрдесете године живе са родитељима, ушушкани у конфору породичног дома, а у исто време престрављени од неизвесности спољашњег света. Ратови се воде највише у нама самима као и на инсталираним видео-игрицама у које се момци од двадесетак година удубљују ради задовољења осећаја моћи и забаве.
Некада давно, момке су красиле другачије вредности. Могли су бити спремни за породични живот, да помажу родитељима, комшијама, пријатељима, да предузму одговорност за своје понашање. Такав је био и Никола. Темпераментан, пун животне снаге, он није ходао, он је ратоборно трчао кроз живот. Волео је помагати, али није био послушан.
Николин отац је животом бранио кров куће, направљен од пресоване папрати. Страх од глади и сиромаштва укоренила је ту мисао, да је боље да кров буде такав, док се не стекну много бољи услови за кров од црепа. Никола је морао срушити постојећи кров, јер је цреп једино што треба да стоји на врху породичне куће. Док је Никола у прашини разбацивао папрат, отац га није препознао, па је викао из свог гласа: ,,Лопови, лопови, људи помагајте!”
Замало лопова није убио, а када је видио да је то Никола, прекрстио се и одмахнуо руком. Знао је да се са тим дечаком не вреди убеђивати, јер све што зацрта то мора и да оствари. Када би га бес попустио, отац је са осмехом причао о Николиним несташлуцима. Тај дечак је истински веселио његову душу. Све док једног дана, једна трагична вест није однела очев осмех заувек. У пратњи жандарма Никола је дошао кући да се поздрави са породицом и да, са осталим мобилисаним младићима из златиборског округа, упути на Сремски фронт.
Отац који је прешао албанску голготу, који је на својој кожи истрпео све бичеве српске историје и носио је у својој глави, знао је да му се син неће вратити. Не може се вратити када не зна користити оружје, не може се вратити златиборски момак из сремске равнице, не може се вратити душа таквог темперамента и храбрости. Поносит, ауторитативан отац који никада није заплакао чак ни над својом горком судбином, плакао је као мало дете, молио жандарме да га поштеде и клечао пред њима као пред иконом од које тражи спас. Јецали су отац, мајка, брат и сестре и читава кућа се претвори у јецај. Обгрлили су Николу сви заједно покушавајући да запамти његов мирис, наборе његове униформе под прстима и његове речи: ,,Будите свеће на овом мом путу. Или ми осветлите пут или горите за моју душу”. Онда им се осмехнуо, угравирао њихова лица дубоко у своје сећање, и махао им све док није ушао у шуму. Слика уцвељене породице постала је све мања али јаснија, таква да је могла стати у Николино срце.
Слика недовољне обуке на фронту, смрти младића отворених очију, праскови пушака и бомби, мириса крви и страшна, депресивна равница попут равне линије смрти, постала је огромна и недовољно јасна. Покушавао је Никола да наметне своју вољу и чим би помислио да држи конце у својим рукама, губио је пријатеље на фронту и смрт би га запљуснула својим страшним таласом. Брзо је увидео да фронт није имао никакав значај, јер су се непријатељи повлачили били наши ту или не. Као да је неко то лепо смислио да да деци оружје које не знају да користе да би бранили нешто што нема потребе бранити.
Разочаран, заспа Никола у страшном филму страве на Сремском фронту, у селу Којгони. У сну је прелазио преко црне реке из које су одзвањали пуцњи и крици. Из њене дубине јецале су мајке и сестре убијених младића, док су се сузе очева и браће мешале са речним муљем. Кад је прешао на другу страну утихнуше непријатни звуци и зачу се песма најмилозвучнијих гласова. Стајао је Никола у реду са најраскошнијим птицама, са пауновима најживописнијих боја које никада до тада није видео. Птице најљепшег перја милозвучно су певале а он је слушао њихово певање и запевао је и он сам са њима.
Из дивног сна, пробуди га вест да ће се данас бирати најхрабрији војник који ће у служби своје домовине предати писмо нашем штабу, а преведено на језик обичног човека: тражи се курир који ће предати вест, а након тога ће га убити непријатељи, док се буде враћао у своју јединицу. Тај међупростор није био брањен, био је празан и раван, без заклона. Војници који су били религиозни молили су Бога да их поштеди, они који то нису били надали су се да им срећа пружи руке, а молитву и надања прекину подигнута Николина рука. На изненађење свих присутних, овај добровољац им је спасио живот. Ипак, војници су му говорили: ,,Никола, да ли си свестан шта си урадио? Да ли знаш да кад зађеш у штаб да те нема више? Знаш ли да ћеш оставити породицу неутешну?”
Није се трудио да им објашњава свој сан јер је сам знао каква му је судбина. Сви они су били у црној реци чекајући само час да се удаве док их гризу рибе издаје, манипулације, немоћи и туге. А он је завирио са оне друге стране где све има некакав дубљи и лепши смисао. ,,Само вас молим, другови, да овај посљедњи дан са вама проведем као лептир у радости и весељу. Са песмом смо се родили, нека са песмом и одемо заувек”. Певао је Никола својим милозвучним тенором читав дан и целу ноћ. Војници су кроз сузе пратили Николино појање и задрхтали би при стиху песме: ,,За нас није ништа ново умрети, ни сам живот није нова ствар”.
Узео је писмо и са осмехом на лицу упутио се према штабу. Махао је друговима и узвикивао: ,,Довиђења другови, довиђења!” Глас му се губио са хладним ветром равнице, а његов лик поста све мањи и полако нестајао…
* * *
Ми писци имамо тај дар и проклетство да увек сумњамо у нешто што се пласира, помно слушамо приче које се преносе са колена на колено и речима их оживљавамо. Ми јасно видимо никад прежаљеног брата нашег деде који са осмехом прелази преко црне реке, јасно чујемо песме које пева и машемо му док одлази у смрт. Дивимо се човеку који је пешке дошао из равнице у златиборско село Сирогојно, да пренесе родитељима причу о њиховом сину Николи. Јасно видимо нашег прадеду и нашу прабаку, како жуљевитим рукама грле слику и споменицу свога сина и тугујемо са њима. Ако се питате како то можемо видети и чути, ми речима можемо објаснити шта видимо и осећамо али не знамо како то чинимо. Заиста, не знамо како…
