Има већ четири године како је умро последњи станар те улице. Од онда, стални гости су тишина, промукли ветар и осећај са другог света. Зими, хујају ветрови низ празан сокак, а сувомразица ломи оно мало живота што остане на чистини јануарског дана. Тама се спусти на ту уличицу, тесну и непрегледну, која једним краком убада у Ветерницу, а другим, оним ширим и утабанијим, у трг на ком леже јеврејски и други дућани, бербернице и пекаре. Покрије све, само не један мали, замагљени прозор неке радње, не превише комотне, нити топле. Ту се вазда види пламичак догореле свеће. И ништа више.
Онога ко није чуо за Аћима Новаковића, богами, могло би силно зло да стрефи да у глуво доба, пролазећи лесковачком касабом, набаса на овај заборављени кутак вароши. Газда Аћима ретко ко зна по презимену. Можда само другови из шегртских дана, или понеки зеленаш, који ревносно бележи особености својих муштерија. То је човек румена, пуна лица, кратких ногу и широких груди, увек распојасан, а још чешће силан у говору и смеху. На свету има ту скучену радњу, часовничарски занат, и једног црвеног понија. Зато је по чаршији познатији као Пони. Аћим Пони. Богами, смех се чује Масариковим тргом када прође газда Аћим са својим верним, здепастим сапутником. Али се он на гунђања ситних људи не обазире, већ достојанствено, онолико колико то може бити човек коме кошуља неједнако вири из мрких чакшира, пролази улицом и гледа свој посао. Нико, сем можда Циганина Раџе, музиканта који вазда седи на корену турске ћуприје, није памтио одакле је дошао тај гротескни створ што свог понија шета уздигнута чела као да води расног липицанера. Ако је и знао, Раџа никоме, да ја знам, није о томе причао. Није хтео ни мени да се повери. Три дана сам покушавао да га приволим на беседу, али тај музикант беше од оног тврдоглавог и ћутљивог соја људи, тако да сви моји напори беху узалудни. Прво, покушах старим добрим начином решавања проблема у Срба. Тутнух му два дуката у шешир. Ништа. Онда му претих да ћу га пријавити Турцима јер младе касаблије учи неким страњским идејама слободе и просперитета. Не помаже. На крају, очајан и сузама окупан, рекох му да ми од његове приче зависи даље школовање. Јок. На сваки мој насртај, бранио би се крезубим осмехом и шиштавом реченицом: „Не се секирај, ће си буде.” Тако да се надам да ће уважени читалац ових редова имати разумевања за муке писца. Нико нормалан са Лесковчанима не може да изађе на крај.
Како било, прича се да је тај Аћим Новаковић родом из неког врањанског села, да отуда његови беху дошли у лесковачки пашалук негде у време смрти Шашит-паше. Пребегоху због силног арнаутског зулума, у Лесковац се населише и кућу закућише. Изродише шесторо деце, а Аћим беше треће или четврто. Отац му беше кириџија, а мајка шнајдерка. Како је сам неколико пута причао у Трајковој кафани, пијан и узбуђен, као дете је врло често спавао са коњима, у штали. Оно што није хтео да каже, то је да су га деца због тога задиркивала, говорећи му гадости које само она могу да смисле. Као момчић, постаде шегрт код неког полуслепог часовничара Властимира Касног. Овај беше познат по чаршији јер је због свог слабог вида увек погрешно штеловао сатове, тако да је цела варош увек и свуда каснила. Аћим се показа као добар ђак, брзо је учио, трпећи муку једноличног посла и злу ћуд старца. Врло рано, можда већ друге године како је учио занат, код Аћима се појави нека чудна бољка.
Нико, па ни он сам, није јој знао узрок. Обузимао га је силни, необјашњиви страх када би подешавао казаљке на сату. У почетку, дрхтавица га је узимала понекад, једном у пар месеци. Касније, када је већ сазрео и постао свој човек и газда, мука би га хватала све чешће и трајала би све дуже. Обично предвече, у данима без сунца или у магловита јутра. Аћим се поче плашити времена које пролази мимо њега, нехатно и наизглед, неприметно. Стрепео је од будућности која гази садашњост и од прошлости која ће једном све то, ђутуре, прогутати. Најпре, није знао шта ће са собом. Проредио је, раније, редовне одласке до берберина, који је радио близу турског гробља, јер му се, сваки пут, оно чинило веће и теже. Посекао је шљиву испред радње, јер га је мучило листање, цветање, опадање и скапавање воћки. Није хтео ни да се жени. Тресао се од помисли да би могао да гледа своју жену како стари, како вене и пропада. Мрзео је комшијску децу, јер су, сваки пут када би их видео, била све већа и озбиљнија. На крају, продао је стару радњу, која је била близу Мамут-беговог конака, и преселио се у ову садашњу, у пустом крају, међу зидове и авети. Купио је себи понија, маленог и здепастог, вечног. „Ти ми неће остариш, тој је сигурно”, говорио би свом другу, док га је гладио по краткој гриви.
Аћим се повукао из живота касабе. Заборавио је старо друштво, стара места и догађаје. Сви су га подсећали на сурову ћуд пролазности. Више ни у Трајкову кафану не свраћа као некад. Правда се како има неодложног посла, како треба да намири понија или да зготови пасуљ. Људи би га у чуду, начас, посматрали, а онда би наставили са својим причама, а у њима нема много интересовања за судбу полуделог часовничара. Једино на пијацу иде сваке суботе: „Ма све има да се измења у ов’ј Лесковац, ал’ ов’ј пијац нема да се промени.” Тада би се, праћен својим нежним сапутником, измешао међу лесковачке трговце и занатлије. И сваки пут би му се чинило да се вратио уназад. Иста цика и дрека, иста штрокава дечурлија, исте дебеле женетине, исти пијани продавци. Али би се ту, Аћим осећао као свој на своме. Шетао би ходницима прошлости, уживајући у свом лудилу и тежњама занесеног човека. Тако је једино могао да преживи свет који увек негде жури и живот који никога не чека. Па ипак, његова срећа се приближи свом свршетку негде пред крај 1877. године. Свративши начас до Трајкове кафане, да попије кафу и поједе врућу баницу, часовничар не хтеде да се обазире на беспосличаре који ту ваздан причају и планирају. И они су, богами, научили да пред Аћимом прећуте вест о смрти тога и тога, о удаји те и те, и о свему што се тиче промена у касаби. Али се деси да баш тог дана код Трајка у кафани беше неки Грубиша Нишки, посластичар и велики говорник, који не могаше одолети своме пориву: „Казујем ви, Турци нема куде да бегав. Чуја сам да ће за два дана уђе војска у варош. Да си будемо своји на своје, фала богу и Скобаљићу, па да наредне недеље пијемо у Србију, а не у Турску.”
У смеху и усхићењу ових људи, Аћим препознаде свој крај. Све је могао да преживи, да га деца ословљавају прво са „чико”, а онда са „дедо”, да купи већ трећег понија по реду, како би продужио угођај свога лудила, да касни свугде, јер је направио сат који мери време уназад, али да се читава варош одједном промени и отуђи, то је већ било ван граница његових моћи. Догоди се оно што Грубиша рече, српска војска уђе у касабу. Сврши се турско. Убрзо потом, раја поче да ломи плотове, па да их опет подиже, да шири улице и да пали џамије. Чак и Шашит-пашин сарај нестаде под ногама бесних Каура. Лесковац доби нови лик, иако се мало шта суштински промени. Ипак, беше то превише за срце Аћима Новаковића Понија. Након што је лутао својом пијацом, прошетао Масариковим тргом, попио кафу код Трајка у кафани, он се у ситне сате врати до своје радње, припит и малаксао. Кажу да је вриштао до касно у ноћ. Сутрадан га пронађоше мртвог на прагу радње, поред закланог понија. На храстовом столу нађоше писмо исписано дрхтавом руком. Тражио је да га не сахрањују, да се не би црви гостили и земља плодила, него да и њега и понија спале, па да пепео проспу истог дана, предвече, у ваздух изнад реке. Тако ће остати довека везан за нешто што се не мења, нешто што је стабилно и трајно, нешто што не може пореметити зла ћуд људи ни лабилна нарав богова. Његови пријатељи, малобројни и нестрпљиви, испунише последњу жељу полуделог часовничара. Разбацаше врућ пепео у зимски сумрак и врло брзо заборавише на оно што Аћим Новаковић, у чаршији познат као Пони, беше.
Од онда остаде прича да његов дух хода лаганом површином Ветернице, обично током дана без сунца и у магловита јутра. Тада се појави, распојасан и пунокрван, у друштву свог црвеног понија. Посматра негдашњу касабу, плаче и проклиње време које је дошло и прошло, жалећи за светом друкчијих квалитета и склоности. А онда, када заврши са својом тужбалицом, ишчезава у речни хоризонт, шетајући полако и спокојно. Прича се, такође, да ће свако ко се задеси крај реке у време када Аћим поје своју песму, и сам постати неспокојан и ћудљив. Да ће слутити дуго и тихо. Да ће дисати, што хоће, а уздисати, што мора. Да ће спавати мало, а сањати ретко. И да ће на крају пожелети само часовник. И самоубиство.
