Психолог: Зашто мислите да сте стално депресивни?
Ана: Не знам. Прочитала сам негде да трауме у детињству могу то да учине човеку.
Психолог: Јесте ли доживели неку трауму?
Ана: Па, мислим да јесам. Не могу да се не запитам каква бих била да сам имала другачију прошлост.
Психолог: Како то мислите?
Ана: Лепо… Не могу да се не запитам ко бих била данас да сам имала другачију прошлост. Да ли бих била боља или гора верзија себе? Најбоље је питати шта је требало да научим из ње и да ли је било вредно проживети једну такву прошлост. Моје детињство је заиста било дивно, осим пар ствари. Желим то да нагласим, јер желим да ме не схватите погрешно након овога што ћу Вам рећи. Мислим да је најгори тренутак у тадашњем делу мог живота био када је мој најдражи деда, татин тата, умро давне 1999-те. До тог тренутка нисам никада толико дрхтала од туге, а имала сам само 8 година. Прва смрт у мом животу. Јако ме је погодила и оставила дубок ожиљак на души. Не знам да ли је она трауматичније на мене деловала или школа.
Психолог: Зашто школа? Јесте ли били лош ђак?
Ана: Не баш најбољи, али ни најгори. Да кажем… осредњи. Тешка срца признајем да је најгори период у мом животу био период који сам проводила у школи, значи: шест-седам сати дневно. Живела сам, заправо, два паралелна живота: школски живот – у којем сам осећала да ме сви мрзе, и приватан – у којем ме воле. Гушила сам се међу та два света.
Психолог: Зашто? Зар је било толико лоше у школи?
Ана: Од првог разреда основне школе до трећег разреда гимназије, укупно 11 година, су ме психички малтретирали скоро сваког дана, близанци – брат и сестра, који су ишли са мном у одељење. То нису биле страшне ствари ако гледате очима одрасле особе. Али, ако гледате очима малог детета, са великим носом и крупним очима, а уз то кратке мушке фризуре због епидемије вашака у основној школи, лако је било искомплексирати се и постати пун страхова.
Психолог: А зашто су вас мучили?
Ана: Не знам. Али сам касније схватила да су ти близанци имали некакав чудан план: имали су жељу за моћи и тражили су жртве које ће вређати, зафркавати, пиковати на њихове мане и то јавно пред другима да би добили смех од тих медиокритета као подршку. Успевало је. Сламали су ме сваког дана.
Психолог: А шта су урадили родитељи, учитељи?
Ана: Моји родитељи нису знали шта више да ураде. Водили су ме код разних психолога, који су рекли да сам хиперсензибилна. Разговарали су са разредном, директором, мојом тетком која је радила у мојој основној школи и имала велики утицај на друге професоре; хтели су да ме пребаце у другу школу, а ни тамо не знаш да ли би било боље. На жалост, нико није могао да заштити једно мало и несигурно дете које ником ништа није урадило, осим што је било ружно кљунато паче, које није умело да се заузме за себе. Била сам искомплексирана до те мере да сам питала маму: „Зашто мене неко мрзи ако нисам ништа лоше урадила?” Мама није знала шта би ми рекла, те ме је тешила речима: „Ако би те сви волели угушили би те том љубављу.”
Психолог се тужно осмехну.
Ана: Сигурно се питате како то да баш нико није могао да ме заштити? Зато, јер је мајка тих близанаца била васпитачица и имала је везе за све што је хтела да постигне за своју децу. Деца васпитача су била неваспитана! Иронија! Ти близанци су били интелигентни, али лењи, што је заправо одлика интелигенције. Због те лењости су успели после основне школе да се упишу – она у цвећарску трогодишњу школу, а он трогодишњу за столара. Ја сам уписала Гимназију, прву жељу на листи.
Психолог: Сјајно, значи раставили су вам се путеви?
Ана: Камо среће! Њихова мајка ме је једном приликом у ходнику основне школе, убрзо након пријемног испита, упитала шта сам уписала; љубазно сам одговорила и упитала где ће њена деца. Када ми је рекла где су „упали”, лакнуло ми је мислећи да ће ту бити крај мојој осмогодишњој муци. Међутим када је додала: „Али биће пребачени у Гимназију!” било ми је све јасно.
Психолог: Значи мама је имала неке везе чак и у средњој школи?
Ана: И то какве… У Гимназији су, наравно, били у мом одељењу, доведени накнадно, недељу дана након свечаног пријема нових гимназијалаца. Мучење није изостајало. Нико од мојих назови другарица се ту није смео мешати, иначе би они увредама навалили на њих. Било је ту погрдних речи, прозивања, вриштања на уво, уношење у лице и претње. Близнакиња је до те мере била зла да сам на екскурзији те прве године, морала да будем са њом у соби. Све друге другарице по доласку у хотел су мене изоставиле и промениле план ко ће са ким бити у соби, тако да смо само близнакиња и ја остале нераспоређене. Изгледа да је свима у одељењу претила нечим. Дан данас не знам чиме. Она је морала да буде са мном у соби да би ме психички мучила и хранила се мојим страхом. Жалила сам се разредном, жалили су се и моји родитељи и звали га телефоном, хтели су да дођу по мене аутом, али би то трајало 6 сати, а већ је било вече; тако да, без много опција, завршила сам у ходнику са јастуком и ћебетом. Разредни ништа није предузео, вероватно није ни знао. Другарице из другог одељења су се сажалиле на мене и позвале ме да спавам код њих где је било места: опет на поду. Било је лепо и неудобно. Боље то него удобно у соби са ђаволовим адвокатом.
Психолог: Чуди ме да тај разредни нешто није урадио…
Ана: Разредни је једном на свом часу видео како се они према мени понашају и питао ме је после часа, шта се то ту догађа. Објаснила сам: „Са њима имам проблема од првог разреда основне, увек су се тако понашали према мени. Не знам шта је разлог, али већ годинама идем код психолога, јер не могу више да издржим. Ви не видите шта се све догађа и шта ми све причају, а ја не знам како да докажем”. Одговорио је да ће видети шта може да уради поводом тога.
Психолог: И?
Ана: Наравно да ништа није урадио. Мислим… вероватно није могао, иако је покушао.
Психолог: А тај брат близанац?
Ана: За разлику од близнакиње, близанац је умео да ме прозива пред одељењем на следећи начин: приђе мом столу, баци оловку, па каже: „Подигни ми оловку!” Одбијем, наравно. Онда се приближи изненада мом уху и вриштећи говори:„Подигни ми јебену оловку ти ружна будало.” Тада сам први пут осетила прескакање срца, али нисам хтела да покажем, иначе би тај поступак њему хранио его.
Психолог: То… на жалост, јесте тачно. Али идеално би било да се поразговара о томе са тим дечком.
Ана: То не би ничему довело. Пробала сам.
Психолог (издахне): Шта су рекли присутни?
Ана: Целом разреду је то било смешно. Шта ћу, одем у купатило и исплачем се (направи кратку паузу, накашље се па настави промукло). Сваког дана сам живела само за викенд, да не бих била у школи. Молила сам Бога много година да ме некако избави од тога, чак сам Га и осуђивала што је упркос мојим молитвама све остало исто. Али, некако су ми се те молитве после друге године Гимназије половично услишиле и близнакиња је понављала разред.
Психолог: Због чега?
Ана: Због латинског — то је предмет због којег је деведесет и девет одсто ученика понављало разред. То је била најстрожија професорка у историји Гимназије. Све нас је звала шушљак.
Психолог: А шта значи „шушљак”?
Ана (имитира професорку строгим, храпавим гласом): „Шушљак (са акцентом на „а”), то вам је децо оно лишће што теткице покупе кад падне на јесен, па га запале. Е, кад то лишће изгори, то вам је шушљак!”. Тиме је поетски индиректно објаснила колико сматра смо глупи за латински језик.
Психолог: Значи, умела је да вређа ученике.
Ана: Да, али је била уважавана од других професора, који су вероватно имали неизбежно страхопоштовање према њој. Близнакиња је управо због ње понављала други разред Гимназије. Сећам се – седела је испред мене док је радила последњи тест као поправни. Професорка јој је дала задатке и рекла да узме речник. Близнакиња се окрену према мени, гледајући ме сажаљиво и упита: „Да ли могу да позајмим твој речник?”. Рекох: „Наравно, баш сам хтела да ти га понудим”. Чекала сам је испред учионице да заврши тест; изашла је и захвалила се. Ја сам јој рекла: „Драго ми је да сам само ја желела да ти помогнем.” Окренула сам се и отишла. Више је никада нисам видела.
Психолог: Значи једна мука мање.
Ана: Да. Знам да то није највећа мука која постоји и да има много горих ствари на овоме суровоме свету, али за мене је то било нешто најгоре у животу. Цео период школовања.
Психолог: И то није био кратак период… а тај брат близанац?
Ана: Близанац је ипак остао у мом разреду још једну годину, па је понављао због математике. Сећам се понижавајућег тренутка када га је разредни критиковао, јер има много неоправданих часова. Он је устао и рекао: „Сви неоправдани су тачни осим једног. Тог дана сам био у школи, сигурно, сећам се тачно да је Ана одговарала и да смо се сви смејали, јер је имала поцепане панталоне”. Тада су сви праснули у смех. Ја сам непромишљено одговорила: „Ако ти толико сметају моје панталоне, изволи купи ми нове, јер ја немам пара”. Сви су звиждуцима и звуковима одреаговали у фазону како сам га „спустила” и ставила на своје место, а он је пред разредним старешином рекао: „Једи говна ругобо”, на шта су сви ућутали, па чак и разредни. Убрзо је разредни прокоментарисао како то није лепо од њега. Другарица из клупе ме је помиловала по руци и ћутањем ми показала како јој је жао шта ми ради. А ја сам се само питала: Зашто?
Психолог: А шта мислите зашто?
Ана: Не знам. Али знам да је лоше утицао на мене.
Психолог: Како?
Ана: Нисам тада схватала колико је заправо цео тај период на мене утицао лоше и направио ме депресивну, дубоко искомплексирану и оштећену особу, која се и дан данас, после двадесет година, осећа безвредном, стално уплашеном, самом и под сталним стресом; која својим несвесним играњем жртве привлачи пажњу на себе не би ли се макар мало осећала важном и вредном. Која је губила могућност за нормално успостављање макар једне романтичне везе, управо због те своје несигурности. Жао ми је тог малог детета у мени које је пропатило, али ми је још више жао ове одрасле особе која се и даље осећа повређено.
Психолог: Да ли кривите некога?
Ана: Кога да кривим? Родитеље, који су на све стране вукли и сукобљавали се са министарством, које би ме могло избацити из школе, јер је мама-васпитачица чинила све да њени близанци буду тамо где не заслужују? Разредне старешине, који би можда изгубили посао да су се више умешали? Или школу? Те близанце и њихову мајку због лошег васпитања? Другаре који никада нису стали на моју страну јер су, наравно, више волели себе него друге? Бога и сплет околности? Судбину? Или да кривим себе? Вероватно није нико крив. А можда сам само крива ја, јер нисам умела да се одбраним. Деца су доживљавала и горе ствари, само што су нека одрасла јача, а нека одрасла тужна. Као ја. Треба превазићи и подигнутом главом корачати даље. А то је управо оно најтеже.
Психолог: А Ви сте управо, овим разговором, направили први корак ка томе.
Ана се осмехну са сузама у очима.
(Инспирисано истинитим догађајем)
