Тог лета сам свуда виђала срца: на привесцима који висе по трафикама, у рекламама, на ковертама и слаткишима у облику срца у продавници. Чак и на бизарним местима као што су флека од кафе на столњаку, флека од сладоледа на улици, рупе на асфалту у том облику, облак. Помислих: Као да ми љубав шаље неки знак? Шетајући са пријатељицама једне вечери, одједном, ниоткуда, упознам њега, на необичном месту: кружни ток затвореног шеталишта на корзоу!
Од како сам угледала ту високу силуету црне косе, морско-тамно-плавих очију, прелепог блиставог бисерног осмеха, који се пробија кроз мужевну кратко подшишану браду и веселог лица – одмах сам се заљубила. До тада нисам веровала да заправо љубав на први поглед постоји, већ да је то само мит. У мени се нешто пробудило. У грудима ми је био осећај као да губим ваздух и да срце стаје, у стомаку нису били лептирићи, већ као да су зечеви скакали. Дланови су ми се знојили и нисам престајала да се луцкасто смејем. Прокоментарисала сам: „Ух, човече, како си висок!” Он се насмејао. Очигледно је да сам била у неком бунилу и почела без размишљања да причам глупости. Одједном осетим као да лебдим док ходам. Руке су ми постајале хладне и била сам осетљива на звукове, па сам се свугде неспретно окретала. По целом телу сам осећала трнце и свој пулс. Имала сам осећај да сам прошла кроз неки портал и дошла у мени непознат свет са познатим људима и једним чудесним незнанцем.
Ми девојке смо наставиле даље шетњу, а он и његов друг су нам се придружили. Некако сам заостала позади где је био и он. Спонтано сам почела да причам и, не знам због чега, наставила сам да коментаришем његову висину. Рекох му: „Ја волим високе момке!”, вероватно да бих привукла његову пажњу. Поново се насмејао. Вау! Тај осмех! Човече, осећам као да ме је неко полио хладном водом, помислих. Плашила сам се да изгледам као лудак који блене у њега, па сам нон-стоп окретала главу у свим правцима правећи се да сам видела те неке ципеле, те накит, те пицу у излогу и лажно се одушевљавала тим стварчицама, које ми уопште тада нису биле интересантне. Нисам знала шта радим. Хвала Богу нико то није приметио. Моје срце је пулсирало у неком чудном ритму, као тахикардија: Куца нормално, а онда као да застане и прескочи један откуцај. Борила сам се неприметно за сваки уздах.
Нисам мислила да би ту нечега између нас могло бити. Чак сам помислила да неко као он, никада не би ни погледао неког попут мене. Али све чешће смо се виђали, јер се моје друштво зближило са његовим, па смо се некако зближили и он и ја. Направила сам први корак и позвала га да изађемо путем виртуелне реалности – Фејсбука.
Први састанак. Весело разговарамо. Он збија неке шале. Смејала сам сам се. Седела сам поред њега. У једном тренутку ме је погледао право у очи, схватила сам то као знак и села сам у његово крило, он ме је обгрлио рукама и припио к својим грудима. Полако и несигурно сам се приближавала његовом лицу и наслонила челом на његово чело. Обоје смо зажмурили, а онда је уследио први пољубац. Тај пољубац је био најемотивнији, најмекши, најнежнији, најстраственији први пољубац. Усклађен. Трајао је дуго, чини ми се, као што је и моје сећање на њега. Никада нисам толико уздрхтала. Толико изгубила контролу над својим осећањима. Толико утопила у неког као тог тренутка. Као да су нам се душе спојиле. Знате како кажу: „Какав пољубац, таква и веза”. Имала сам јаку жељу да се тај пољубац никада не заврши. Први пут, после много времена, живела сам у тренутку, не мислећи ни на шта – ни на будућност, ни на прошлост, нити на ишта друго осим на тај тренутак. Не знам каква ме је то сила вукла према њему. Осећај који је у мени будио је увек био интензиван, страствен. Сваки пут бих имала трему ако би се његове усне приближиле мојима, ако би његове руке ухватиле моје или обгрлиле мој струк! Или ако бих га видела из даљине да долази – ноге би ми се одсекле. Нисам знала шта ме је снашло. Не знам какву је моћ имао нада мном, али нисам је могла избећи. Цело тело би ми се увек најежило при помисли да ће ме опет пољубити. Он никада није много говорио, али он је човек који уме да ме љуби, често бих помислила.
Наша љубав је била дивна. Али, уз сваку везу долазе и проблеми, а мој највећи проблем је да сам веровала да ме није волео. Била сам глупа, заиста, да мислим да се обострана љубав у истом тренутку рађа и да њему мора да буде као што се мном збило – да га заволим на први поглед. То никако није морало бити и са његове стране. Нефер је мислити тако и захтевати иста осећања. Брзо је прошло то дивно време од 6 месеци. Било је такође погрешно веровати да је довољно само шест месеци везе да неко неког заволи – то уопште не мора да значи. Након тих пола године растали смо се, јер сам била убеђена да је почео да користи марихуану мени иза леђа. Знала сам да су то радили његови другари, па отуд и разлог мојој сумњи. Младост-лудост! Оставила сам га, не признајући да је то био разлог. Измишљала сам милион разлога, који нису били истинити. Ваљда из неког страха и убеђења да то што ја то видим као проблем, за њега не би био проблем. Да сам само знала колико нисам била у праву.
Понекад би се јавио у пролазу, а понекад не. Тако су нам пролазили случајни сусрети после нашег растанка. Једне вечери је прошао поред мене и моје тадашње најбоље другарице, којој рекох: „Можда је он човек мог живота, а ја сам га пустила да оде”. Рекла је: „Сад нема повратка”. Наши пријатељи су наставили да се друже, па када бисмо сви скупа заједно изашли, био ми је тако близу да могу да га гледам, али довољно далеко да не могу да га имам, јер ме је игнорисао. Стога је уследило да су сви моји пријатељи престали да ми буду пријатељи, не бих ли себи некако олакшала живот после њега. Ето, бар му је нешто остало од мене.
Прођоше три године. Прођоше и пар нових „љубави”, али он остаде у срцу. Помислила сам да се можда све те љубави завршавају, да би се стара љубав вратила, јер нешто ми није давало мира у вези са њим. Можда, јер му нисам све рекла. Када прећутиш оно што ти стоји као камен на плећима много боли и мења човека. Треба увек ставити тачку на причу, пре него што се започне нова. Зарези су опасни. Почнеш да мислиш и живиш само за тај тренутак: „Како ће бити када будем рекла све што имам? Хоће ли ме проћи ова бол?” Онда се то стално врти у глави као научена песмица. Знаш напамет све што ти стоји на врх језика и чека да изађе из твоје душе у правом тренутку. Човек се може осетити слободним само када тај тренутак признавања истине дође. Нисам желела да га мучим враћањем на прошлост, желела сам само да престанем да мучим себе.
Бог ми је дао прилику. Контактирала сам га и нашли смо се после још једне моје неуспеле везе и све сам му објаснила. Али није ми давао ни трачак наде да би желео да будемо поново заједно, на шта бих ја без размишљања одмах пристала; само ме је уверио да у току наше везе није користио никакве дроге, јер је знао да то не подржавам. Ставио ми је до знања да је наставио живот даље прихватајући да мене нема у њему. А ја, уместо да сам наставила да живим свој живот пре три године, као што је и он учинио, ја сам га држала у себи и живела за овај тренутак. Ја сам та која је њему била број. Он је тај који је мени био „то”! У мени никакве велике промене није било, јер сам ја та која је три године мислила на њега. За то време су се његова осећања према мени потпуно променила, ако их је уопште и имао. То је његова велика промена. А његова личност? Ту је он остао онај исти стари ћутолог, онај исти стидљиви Меда, тако бих га понекад звала.
Прошле су још три године. После још једне неуспеле везе, он ми се појавио у сну. Када год бих ставила тачку на неку везу или не би ишло како ваља у тој вези, вратио би се он као мисао, сан, непознати пролазник, који би ме брадом, осмехом или висином на њега подсетио. Нисам сигурна шта је то што ме је ка њему вукло. Нисмо ми били толико дуго заједно па да га пребољевам пуних шест година. Посебно када сам свесна да сам ја њему била број, а он мени „то” – и то ми се константо вртело у глави. Волела бих да грешим, али не можемо сви свима исто међусобно да значимо. Некоме смо вредели, а неко је био вредан нама. Некоме смо били број, а неко је био само број за нас. Некоме смо били ништа, а неко нама све. Само се надам да ћу некада неком да будем оно што је он био мени и да ћу на неког оставити такав траг као он у мени.
Као и пре прве три године – врти се иста прича након ове друге три године: покушавам да створим трећу шансу за стари бол, јер тај сан је за мене био знак да можда он ипак и даље мисли на мене.
Јавила сам му се преко виртуелне реалности – Фејсбука – да сам га сањала да је у црнини, као да жали неког. Испостави се да му је десетак дана раније умрла мајка. Телепатија, или моја преосетљивост помешана са чињеницом да ми недостаје? Бог ће га знати. Договорисмо се да се видимо. Да се не лажемо и не претварамо да није било очигледно да га још увек волим – колико бивших девојака би звале бившег да се нађу после шест година од растанка у овако тешким моментима, осим ако још увек не осећају нешто? Чини се да није успео да прочита између редова, или јесте али га није занимало. Прича је и даље иста: ја се трудим да пробудим прошлост, а он да је закопа. Тај ко каже да никада не треба одустајати, мора знати да то не важи за све сфере у животу. Након тог последњег виђења, тих сат времена проведених у кафићу и пијуцкања – он пива, а ја сока на цевчицу – обоје схватисмо без имало речи да наше време не може да се врати. Ако не постоји заједничка жеља, нема ни заједничког циља. Он није желео да се бори за мене, а још мање да опрости. Одустала сам, јер тог тренутка се нешто у мени угасило.
Загрлили смо се, одлучивши да не искористимо ни ову трећу шансу за нас. Кренух са оног истог корзоа својим путем кући, без терета на срцу, без туге за прошлости, без сећања на нас, без љутње, без огорчености, без лептирића, без стегнутог срца и дрхтаја у ногама, изненада избледелих осећања према њему, раширених крила ка новим могућностима. Ово ми је очигледно требало: „Збогом прошлости.”
(инспирисано истинитим догађајем)
