Покретних степеница ослушкујем, махнитим ветром појачане, звуке, док мирно стојим да ме до спомен обележја песнику, филозофу, владару и владици, небу под црногорске облаке, одвуку. У памћењу остаје трајно негдање прилагођено корачање небројеним степеништем, с другарицом, нехајно, клај – клај, руку под руку. Планинарење, на овако савремен начин, није уобичајено ни близу, сунчеви зраци су савршен погон, на ову општу светску кризу.
Немам више ни облик девојчице, тек обрисе сличне, кад гледаш из далека, а оно тамо, да се уплашиш, ако те лик, tet-a-tet*, за видела, да попричаш с њим, сачека.
Мраче се мисли, покрет уједначен, машински, спорост му, кад је облака у групи више, мана. Већ бих радо потрчала, да нисам на траци, напред, овако стара, а ипак још необично витална. Небом се мења растерећена светлост и непријатна тама, срезмерно више је светла, као и разумевања међу нама, човеколиким бићима и онима што их атмосфера ствара. Колико маште, толико образа, један до другог у реду, као да се спремају неко значајно коло да у непрегледног трајања време, поведу, и мене у његову средину, на мала врата, уведу. Не бих да идеју кварим, да жељу њихову не испуним, а мало се, признајем скрушено, спуштених, претећих плутајућих облака над главом, несвесно, к’о уједа паса, бојим. Помаже звук што се пролама као утањеног гласа песма, као да се сама отворила, без ичије помоћи, у сеоском дворишту, старом, неправилног облика циглом поплочаног, разваљена из основа чесма. Фијук је исти. Нема му краја. Не би га надјачала ни, безграничног трајања, граја, у суштини без већег значаја.
Поглед у небо. Још један од згуснутих у низу, а гле чуда, помаља се нестварна вила из најцрњег облака, и оставља ме добрано у чуду. Из тамничења се, самостално, извила. Добро се намерачила да ме присутвом заплаши, њен поглед продоран баш мрачи. Где ли ће поћи, где ли ће стати, хоће ли прозрети мој растући страх и тик уз мене на покретну траку, уз мој бок, што ближе дрхтавом телу, бестелесним обрисом спустити свој ванвременски лик? Трудићу се да зауставим, већ формиран, унутарњи урлик.
Деси се. Интуиција општа. Стаде уз мене, отвори уста. И као било ко из окружења, отпоче разговор, знатижељу покушавајући да нахрани. Шта ме то пита? Мисао немирна лута. Хоће ли тело да ми се обезнани? Хоћу ли пасти, и не стићи до краја замишљеног пута? Секунд к’о вечност. Зашто се баш ту, крај мене смести? Јесу ли моји, од туђих, већи греси? Прозборих, да напетост пребродим:
„Имаш ли име?”, мислих у себи, добре или лоше виле.
„Сна.”
Помислих: Баш чудна конструкција. А изустих: „Је ли ти то име прија?”
Само покрет лагане хаље, тек да ми говором кобајаги тела покаже да за име и не хаје. Чудом се чудим, зашто је стала, кад корак њен је лебдећи покрет и у трену је стићи до циља могла, ако јој се циљ уопште поклопио с мојим. Ја знам где идем, знам зашто баш на тој дугој покретној степенишној траци стрпљиво минутима стојим и чијим сенима хоћу да се, кад стигнем, благог наклона, искрено, с разлогом поклоним.
Мучно ми је у стомаку као кад супа пре него у њу закуваш резанце ил’ гриз кнедле, на јакој ватри, брћкаво ври. Пуна стреса, пребирам успут, по своме бићу, имам ли разлог да се након свега, к’о боем, одам неконтролисано пићу, или к’о гурман свакојаком, неумерених количина, ићу. Хвата ме паника од потенцијално лоших навика.
Да прекратим часе сморне, питам за време: „Хоће ли боље?”, а Сна ме прекори, иако не проговори. Би касно кад схватих да ми упућено питање није, за разумевање, из прве сасвим јасно.
Опет цијукну. Погон се гуши. Трзај осетих, али не већи од оног што титраше у души.
Хоћу ли питати за сестру, или другарицу, хоћу ли за мајку, високо летећу птицу у доброј кондицији, окове можда, слободу…? Недоумица ме слама. Шта је то заједничко, ако ишта, међу нама, по полусестрама? Подршке немам. Сама се борим. Домогла сам се висине, донекле, а сада бих доле, с пола пута, да ми мисао непознатим путевима не лута. Нема ништа од тога. Не смем да поставим питање: „Шта ми је то сада требало, имам ли уопште у кући, за такве ствари, добро огледало?”
Још има до горе да се иде, а мене, да се померим с места, табани поштено сврбе.
Стварност са реалношћу личи да губим. Време је дефинитивно стало, мом мозгу видљиво нашкодило. Трезвеност се губи. Добра идеја, изненадна, на одмет не би била, кад би се којим случајем у глави, макар и без поздрава добродошлице, отворених карата, на тацни појавила. Да се с затеченог места макнем, жеља је пуста, викала бих на свим знаним језицима на сва уста. Би ли ме ко чуо, или и сама постајем само хаља што прегибе на ветру мења, час утегнута, час широких размера, као да је испод ње трудна жена?
Посматрам уоколо, поглед ми нагло застао, с вилиним космичким се укрстио. Драгуљ ми гледа окачен о врату, као да у њему тражи одговоре жељне, јер говор јој проблематичан бива, кад сриче реченицу, и моје мисли постављеним питањем додатно узурпира. Жишке су очи њене. На сусрет пеку. Ако потраје поглед, претвориће се у реку лавине испод које се беспоштедно гине. Питам се, монолог унутар мене све већи, хоће ли вила све време са мном остати, или ће на неко скровито место без трага утећи. Хоће ли то бити опет облак тамно сиви, за промену неки другачији, или удаљена звезда, да ми се ноћу, кад не спавам одатле јавља, да ме и тако удаљена поздравља, пошто јој очигледно на жуљ, тако бар изгледа на први поглед, нисам стала?
Гледам је боље? На неког личи? Има ли имало књижевнице Љиљане Хабјановић Ђуровић, у њеној причи? Је ли култ црногорске мајке обрисе њених недара прати? Сна, питам у себи, хоће ли моја истрага резултат дати? Хоће ли асоцијатије да се шире, или ће на томе стати?, коментар унутарњи мисли моје испрати.
Гледам напред, само врлети. Тек горе, далеко изнад, монументални споменик се оним кога симболизује дичи, а кад наиђе облак, тек је камен стамен и на сваку сличну тешку громаду личи. А, тамо изнад, своду се не види краја, џаба питања, џаба недоумица претходних нараштаја. Наредна поколења све ће да виде (искуствено, повезивањем, кретањем, случајношћу, узрочношћу…), и ко је виле послао међу смртне људе. Они што опстану, моћи ће и о томе трезвеније да суде.
Будућности у зубе не гледам. Мори ме тек садашњи дан, сутону приближаван.
Сна се тихим, једва чујним, гласом огласила, и њену сам нарав прозрела, чак и пожелела, само се суморним погледом крила од људи, а унутар ње чучи жена – човек, какви смо и ми на планети званој Земља, различитих особина „хуманоиди”. Од сна саткана, у сан отерана, више се није појавила. Недељна поподневна дремка, мене заваљене у столици за љуљање, је изнедрила, и заиста је бескрајно забавна, док је трајала, била, од ње би се и песма створити могла, и бајка дечја, да је обасјала пут којим је дошла, и заувек својим путем отишла. Овако, сан је сакри, ћебе је вунено, једнобојно, топло покри, и само ће повремено пасти на памет, кад се звезде ведрином неба наизглед приближе, да нам радосне тренутке сећањем умноже. Сијаће за нас светлост све јача, преносиће се с колена на колено вилинска прича, ако јој се, као по правилу што бива, шта дода, биће увек за разоноду погодна.
Много тога што се планира, искуство показује, у воду падне, многи мрки поглед се у трену у ваздуху стегне, па тако и онај из дубоког сна се претвори у блажени, који те ка личном напретку храбри, који те уједно мами, као слобода маленог врапца на грани београдског парка, посред централне зоне, коју млади за необавезну шетњу изузетно генерацијама воле. Можда ће и неки заљубљени пар, кад седећи на клупи парка, очи ка небу дигне, уместо хладног облака, као ја у сну, видети неке нове заносне виле, и пожелети да их бар на трен, макар ради промене, оживи.
Ритуали, код неких присутни на јави, су нешто што може да обезглави, рутина пак чешћим ритмом може да се појави, и дан у безличан претвори. Ако је услед главобоље потребан медикамент, па се у жижи нађеш као редован конзумент, ако те ухвати ситна дремка, можеш стићи очас посла до вилењака, звезданих стаза, тророга, страшног вишеглавог змаја… Уместо редовне, устаљене шеме, стижеш и до нефункционалне намене, и наспрам виђеног, неочекивано ти се деси, и живот, до коске да ти смести, од тебе смиреног, неког другог човека почне да меси, док те сасвим по жељи не избруси по калупу за ког не мораш никад да користиш увеличавајуће стакло, не би ли нашао какву ситну рупу, тако је савршене израде. Ако ти се не свиђа, одупри се, на време утекни.
Гомилаће се опет, у нашим животима, свакаква чуда. Неког ће прогласити полу-лудим, за другу особу казати да је несрећница скроз скренула с ума, а мозак, зна се, није савитљив као гума, он се тресе, љуља, регенерише, напред гура, неког доведе на прави циљ, с неким се поигра и животне циљеве му проигра.
Коцка је живот. Закотрљаш, и потом чекаш да стане.
Некадашња радост, стазама суровим креће: ко има мање, ко има више, коме се силази, коме се узлеће, ко убрзава, коме кола низбрдо крећу, ко има машту, ко свесно каже: „Ја тако размишљати нећу”, уздижем се изнад горућих брига и вртим у другу страну, баш као чигра. Одговоре за: „Зашто?” и „Како?” тражити слепо нећу. Нечије: „Зато” и „Нека”, неку другу особу чека, остајем неукротивих мисли довека.
Како год, приземљена, опстајем свесно неразочарана и неповређена.
Ко мало тражи, мало и добије. Напросто, свима сличнима, тако је. Сан на јави и јава у сну, увек су ту покрај нас, само је питање ко ће од њих јаче да дигне глас. Језик за зубима, у коначној верзији, ником не прија. Космос и ми, савршена унија, никако танка линија. Авантура бескраја.
______________________________
*француски tête-à-tête – у четири ока, насамо, очи у очи
