У понору пакла живјела је погрбљена, кошчата старица. Сиједе дуге косе, грбавих прстију и блиједог лица. Иако је изгледала прије као утвара него као живо биће, имала је та старица тако веселе и живе очи. Очи које су пламтјеле попут самог огња у паклу. Али не од злоће, већ од љубави.
Била је та утвара од жене, ни више ни мање, већ сама вражја матер.
А матери или мајке воле своју дјецу, каква год она била, зар не? Мајчина је љубав безувјетна, па макар дијете било и сâм враг.
А враг, к’о сâм враг, био је страшан, грдан, злобан. Принц таме. Велики господар подземља. И његовој злоћи није било премца.
Харачио тако враг по бијелом свијету, наговарао људе на злодјела и убирао грешне душе. Столовао је он у својем краљевству како то и приличи сотони. Безосјећајно, окрутно и дивље.
И тако једног дана, док су његови демони доводили нове душе проклетих у гротло пакла на вјечну патњу, доведоше они и једну добру, али посрнулу душу због тешког живота. Наиме, бијаше то једна мајка, која је учинила лоше дјело како би спасила своје невино дијете. Мајке су такве, жртвују се за своју дјецу, преко свих граница. И заслужила та мајка да гори у паклу због својег недјела, само зато што се није покајала што га је учинила. И учинила би то она опет, само да би спасила своје дијете. А што је то учинила, није битно за ову причу, овдје и сад, јер ово је прича о врагу и вражјој матери те ћемо причу о посрнулој мајчиној души испричати неки други пут, у некој другој бајци.
Стигла је тако посрнула душа мајке у пакао. Њезина је казна била окрутна. Ланцима је била везана за стијене, док су јој стопала била уроњена у лаву. Пијавице су пузале њезиним тијелом и пиле јој крв, тако да је била сва онемоћала и исцрпљена. Тако окована морала је искапати руду, како би увијек било довољно материјала да паклени огањ вјечно пламти.
Но, није се жалила. Није уопће проклињала своју тешку судбину. Дапаче, та посрнула мајчина душа чак се осмјехивала, премда срамежљиво. Била је спокојна јер је спасила своје дијете у земаљском животу, стога је своју судбину прихватила храбро и одлучно.
Вражја је матер пролазила паклом и заустави се точно на оном дијелу гдје је руду искапала она посрнула мајчина душа. Онај срамежљив осмијех на њезину лицу привуче вражју матер.
Будући да је и сама била мајка, још усто и проницљива, није јој дуго требало да схвати што тај осмијех заправо значи и зашто је ова душа тако спокојна са својом ужасном судбином. Вражја матер јој приђе и започне разговор с њом. Посрнула мајчина душа све јој исприповиједа, али ни у једном тренутку није престала са својим радом, нити се пожалила над својом судбином.
Та мирноћа и прихваћање властите судбине надахну вражју матер. Сваки дан јој је долазила и причала с њом. Умјесто да вражја матер тјеши посрнулу, проклету душу, управо је та душа својом снагом и мирноћом тјешила и храбрила вражју матер.
Први пут након вјекова и вјекова живота у паклу, сажали се вражја матер над једном судбином. Схвати како се ова душа не би смјела налазити у паклу; племенита је и неискварена. Њезино је дјело можда било страшно, али сигурно не заслужује овакву казну. И оде она до својег сина, учинити нешто што никад нитко није ни помислио учинити. Оде она од сина тражити ОПРОСТ за невину, посрнулу, мајчину душу.
Но, од врага се опрост не тражи. Јер враг не опрашта. Враг кажњава.
Тај чин страшно расрди њезина сина. Гротло пакла протресе се од његова бијеса. Враг зарежи попут дивље звијери, сукне ватра из његових ноздрва и од бијеса ошину он својом снагом матер својим репом. Очи му заискре луђачким сјајем.
― Проклета старице! Како се усуђујеш! Како се усуђујеш само? ― проломи се страшан глас из његова грла.
Старица се није могла оправдати, нити је могла изустити ријечи, пред синовом љутњом. А враг, како то и приличи врагу, настави луђачки дивљати. Урликао је и викао, млатарао и бацао. Лупао је ногама од бијеса и рушио стијене својим шакама.
Казни он од бијеса све душе у паклу још гором казном. Казнио их је два пут, три пут, пет пута, па чак и сто пута више од оног но што заслужују. Посебно се освети оној невиној, посрнулој мајчиној души. Њу је сматрао одговорном да му је матери утувила у главу немиле, неопростиве мисли. Њезина је судбина била застрашујућа. Потом се окрену својој мајци.
― А ти, стара дрзнице! Ти! Ти ни не знаш што те чека!
Надахнута још увијек оном невином, посрнулом мајчином душом, вражја матер смирено му одговори:
― Сине, не постоји казна којом ме можеш казнити. Док год сам у паклу, ја сам сретна. Јер ја сам уз своје дијете. Ја сам мајка, а мајчино мјесто јест уз своје дијете. И колико год дијете понекад било окрутно према мајци, њезина је задаћа да му опрости и да га воли без обзира на све. Док год сам уз своје дијете, ја сам сретна. И на све сам спремна. – рече тако вражја матер и покори се својој судбини.
Матери или мајке воле своју дјецу, каква год она била, зар не? Мајчина је љубав безувјетна, па макар дијете било и сâм враг.
