Поноћ тек што је прошла. Видим је, сама, корача стазом сва у белом. Ево, сад ће и она видети мене и почеће да вришти. Срце почиње брже да куца и неки хладни мрави јуре уз кичму.
Чудно, откуда овај страх кад стојим уз мермерни споменик са мојим именом и сликом?!
