Знате, обично ме сви ословљавају надимком Анчи или Анице. Али он, он ме је увек звао Ана. Нисте ни свесни шта је то његово „Ана” будило у мени… Љубав, страст…
Никад није био романтичан, али од тог његовог гласа сам имала сву романтику света. Одавно смо престали да говоримо једно другом „волим те”. Али, ту су погледи… Можда грешимо, а можда смо ипак они прави.
Шта је поента ове приче? Ништа, само вртим филм о нама, о априлу…
И знаш, оно чувено шта смо све могли да будемо, а ипак смо изабрали самоћу. И знаш да бих увек, у свако зло и добро доба, бирала само тебе. Морам да те цитирам:
„Одрасти већ једном Ана.”
Видиш, одрасла сам, али мислим исто као са својих шеснаест година да је љубав за све довољна. Само ако умеш добро да је пратиш.
Твоја, Ана.
