Тата година прва

„Чудни” неки догађаји ових дана у мом животу.

Прво добијемо позив од пацијента, улазим, гледам, не верујем. У кревету лежи човек, „брат близанац” мог покојног оца.

Аскета, брада, очи, оптимизам… Отац моје другарице. Никада га раније нисам видела. Једва прегледах човека, одлутала, наравно, видим оца.

Ево данас тачно годину дана како је пожелео да изађе из болнице јер је знао.

После мој друг, пријатељ, не знам, везани смо неким чудним космичким везама, зове ме и каже:

„Умро ми је отац”.

Јуче била сахрана, и опет слике и сећања три дана пре годишњице смрти мога оца. И, наравно, мора бити три, зашто не знам, али ето…

Ја која се никада не сећам снова сањам „филм” синоћ, прексиноћ, три ноћи за редом тату.

Тату са којим причам и договарам се и како ћемо и шта ћемо, и путујемо све време негде ка западу јер залази сунце…

Тргнем се и кажем себи: „Светлана, то је сан”, и вратим се, и он ме чека, и тако три ноћи.

Нисам баш неки верник, нити верујем у чуда, али ово је вероватно (или није) само подсвест, и наша (моја и очева) повезаност.

На данашњи дан ме је молио да ја дам „зелено светло” да га пусте из болнице.

Он, који никада ништа није тражио само несебично давао цео живот.

И дадох то „зелено светло”, јер сам знала, а знао је и он.

Знала сам 7 месеци раније када је славио рођендан, како не знам, али сам знала да му је последњи. Зато сам и довела тамбураше, да се сети својих боемских дана и да чује своју Крчму у планини.

И оде кући код маме, свестан као и ја да је то последња ноћ коју ће провести са женом која је живела за њега и са њим, и он за њу.

Причали су дуго и планирали, био је „вешт глумац”. Мама је заклопила очи на 15 минута, а он је то видео и препустио се.

Није желео да она то види. Његова снага и дух, и, не знам, нешто необјашњиво.

Знала сам ујутру, кад ми је теча позвонио на врата, врло смирена и врло „срећна” што је коначно нашао свој мир.

И, ето, прође година за трен.

Игром судбине пређем на Хитну, и сваки дан гледам у прозор ординације у којој сам „блејала” као мала и чекала да се појави.

Сад више не чекам, али га осећам баш ту, у том Диспанзеру, и свуда, јер ми људи и даље прилазе и причају о њему.

И кад изађу после прегледа и кажу “иста Веља, само је он тако могао да буде увек насмејан и причљив”, мени сасвим довољно да знам да је још „жив”.

Не идем на гробље, не видим сврху, тата. Ту је само закопан неко, нешто… знам да ме разумеш.

Само сам продужила где си стао, нисам уписала стоматологију, иако сам положила пријемни на оба факултета, надам се да ти је сад јасно зашто. Видиш да моја енергија и твоја емпатија, коју си пренео на мене, праве од мене МЕНЕ. То сам ЈА, захваљујући теби.

И не плачем, тата, не могу још, а мислим да никад и нећу схватити да ниси ту. Не знам како, ни то не могу да објасним.

И знам да се сада смејеш и говориш твоју чувену: „Светлана, једеш гов.. а бурек појефтинио”.

Смејем се и ја док ово пишем, јер нема свако привилегију да има таквог оца.

Зато шах-мат оном горе, не може он против љубави оца и ћерке и те божанске нераскидиве везе.

Година прође. ВОЛИМ ТЕ ТАТА.

Твоја Светлана.

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Фолклорни хорор

Водењак

Тек бијах у школу пошао кадно се то збило. Сјећање на тај дан ми је остало урезано занавјек и вјеки

Настави...
Егзистенцијалистички хорор

Сигурно сам мртав

Кад сам, најзад, хтио да се пробудим, схватио сам да немам ту моћ. Свуда око мене мрак, не могу да

Настави...

Обавештења о конкурсима