Никада нисам схватио зашто се наљутила. Никада ме није тако разочарано погледала. И никада није тако одлучно отишла.
Никада нисам схватио шта није било у реду. Моја фризура? Моје ципеле? Моја претерана учтивост? Не. Знам да је баш те ствари волела.
Никада нисам схватио. Шта сам учинио? Само сам јој рекао да ћу јој скинути са неба звезду коју жели да има. Зар то није било довољно великодушно? То што хоћу и то што знам да могу. И то што знам и пут.
Само сам јој рекао где је звезда тачно позиционирана. Само сам јој измерио удаљеност. Само сам јој објаснио како би се најједноставније могло доћи до ње. Само сам јој набројао сва скретања, раскрснице и кружне токове. И наравно да сам јој изнео најпрецизније нумеричке податке. И наравно формуле. И функције. И наравно да сам тежио да све поједноставим. Зато сам се само укратко осврнуо и на климатске услове, могуће видове транспорта и евентуалне датуме. Трудио сам се да буде једноставно, логично и у највећој мери сведено на математику. Сигуран сам да је то било на месту. Па зар је необично што бих украо звезду са неба математички? Па, ја све радим математички. Ја се и напијам математички. Прецизно израчунавам пропорцију броја гутљаја и степена опијености; 22 гутљаја је моја идеална мера. То је у реду. И ја то не кријем.
Зар је могуће одбити звезду? Звезду са неба? Када је престало уважавање правих вредности? И правих способности? Па ја нисам тупио са плановима, програмима и пројектима. Са илузијама, претпоставкама и нагађањима. Ја нисам шармирао лажима. Ја сам имао конкретну математичку формулу.
Не, мора да није то било у питању. Па, сасвим је нормално сводити ствари на математику. Сигурно је била у питању фризура. Или лаковане ципеле.
