Синоћ ми је мајка звучала лоше преко телефона, па сам јутрос поранила да је посетим. Затекла сам је како завршава доручак, па сам почистила сто од мрвица и склонила тањир.
„Откад једеш из пластичног тањира?”, упитала сам је.
„У последње време ми све нешто испада из руку, па сам купила себи пластичне тањире.”
„Јеси ли добро?”
„Јесам, него ме сустигла старост.”
„Хоћеш ли у дом?”
Намрштила се и мрзовољно ми рекла:
„Гледај ти своја посла! Користи време које ти је остало пре него што постанеш као ја.”
На путу до куће сам размишљала о томе како ћу и ја једног дана јести из пластичних тањира, како ће све бити неважно сем чињенице да нисам искористила све што сам могла. Напрасно сам одлучила да живим пуним плућима, и уместо да се вратим кући, продужила сам до омиљеног излога. Ципеле које већ одавно чежњиво гледам су ми се и даље смешиле са друге стране излога, те уђох у радњу да их купим. Задовољна и насмејана, отишла сам у другу радњу у којој продају фини порцелан, и купила сам онај прелепи сет за ручавање о којем годинама маштам. Једном се живи, наследиће га деца када мени почну да се тресу руке и почнем да користим пластичне тањире.
Код куће ме је сачекала тишина, па сам искористила прилику да претресем кћеркин ормар и пронађем неку шик хаљиницу. Овај суморни сиви комплет се једноставно није слагао сам мојим новим ципелама. Увукла сам се у уску лимун-жуту хаљиницу, и била сам презадовољна како изгледам. Док сам позирала испред огледала, поред мене је прошла кћерка гледајући ме шокирано, а ја сам јој само исплазила језик као јасну поруку да ме поштеди непримерених коментара. У уској хаљиници и прелепим ципелама, нова ја је била спремна за излазак са пријатељицама. Ох како су тужни животи тих женица! Па ниједна није могла да издвоји два сата за шетњу и кафу у центру града. Да се не бих нервирала, изнела сам нови сет за ручавање и решила да га испробам. Ставила сам столњак којег користимо за празнике и свечаности и поређала нови сет. Отворила сам фрижидер, али био је празан. Нема везе, ионако ту никада није било ничег што би вредело ставити на овакве тањире. Отићи ћу у радњу и купити кавијар или лососа. Када сам погледала у новчаник, видела сам да је потпуно празан јер сам последњи динар дала за ципеле. Да бих купила скупоцени порцелански сет за ручавање, испразнила сам картицу и оптеретила је додатним отплатама рата у наредних шест месеци. Ушуњала сам се у синовљеву собу и претражила места на којим он чува џепарац, али није било ничега.
„Баш је морао све да понесе када је јутрос кренуо на факултет!”
Позвала сам мужа.
„Касни нам плата, биће за два дана, а сва сића коју имам је код мене у новчанику. Шта је са твојим новцем?”, упитао ме је.
„Ништа”, промрмљала сам.
„Јел’ те неко покрао?”
„Не, не! Све је у реду. Видимо се вечерас.”
Прекинула сам везу и замишљено села на столицу. У том тренутку је поред мене пролазила кћерка.
„Хеј, чекај!”, повикала сам. „Имаш ли нешто новца код себе?”
Зауставила се, погледала ме некако са висине и одмерила од главе до пете, а затим се исплазила и изашла из куће.
Седела сам дуго за трпезаријским столом гледајући у празан скупоцен порцелански тањир. А онда сам лагано устала, изула своје нове ципеле, и отишла да се пресвучем.
