Драги Деда Мразе,
Данас је 1. децембар и зато ти се обраћам са хитном молбом да време заиста буде зимско. Стабилно. У континуитету. Уколико је могуће.
Боли ме глава, осећам се уморно и болно као да ми је тело било у преси за бакин колач. Волела бих и снег, али уколико тражим превише, нека барем буде зима.
Волела бих да овај месец буде срећан. Да осетим празнике, а не грижу савести зато што празнујем, славим и одмарам. Да моја породица буде на окупу. Да се радујемо. Да сви будемо здрави.
За новац ти се нећу обраћати јер знам да ће нам овај празник донети разне поклоне и погодности.
Волела бих да празнике проведем у више градова. Не морају да буду далеки ни егзотични, само да буду други. И да их буде више од два. Уморила су ме иста места исте радње и исте мисли, исте асоцијације. Пријало би ми померање. И ваздух. О колико желим ваздух! Као да га уопште нема међу зградама и на улицама. Као да не могу ништа да удахнем. Дишем плитко, тешко и празно.
Не желим поклоне, не желим слаткише. Моје тело не зна шта да ради са толико шећера. Успорава се и замара, слаби, квари и разбољева. Тога имам сасвим довољно за наредних неколико година.
Не знам шта још. Можда неко лепо вино, мало уметности, мало заборављених празничних ритуала из детињства.
Хвала ти. Знам да имаш много посла, много жеља и много писама. Али молим те немој да заборавиш ни нас, велику децу.