И ове године као и свих претходних, Божићни празници дошли су са снијегом и мразом који је и тако магично лијепу околину села у коме је цијели свој живот провео старац Перо, учинио још љепшом и магичнијом. Перо је живио у трошној колиби старијој од њега самог, а био је изузетно стар човјек. Вјероватно је наслиједио од својих родитеља који су још одавно напустили овај свијет. Свака бора на његовом лицу свједочила је о некој животној непогоди која га је снашла, а свака сиједа влас његове косе говорила нам је да га живот уопште није мазио. Године нијесу учиниле да Перов стас нестане, боље се држао него већина данашње омладине. Једино га је вид издавао и морао је да носи наочаре које се трудио да скида кад год му нису нешто претјерано требале.
Село у ком је живио било је већ одавно пусто. Старе куће у којима никад није горело свијетло биле су свједок некадашњег живота, и садашње напуштености. Млађи су се одселили, старији су остали ту и умрли, у свом завичају. Само је старац Перо још увијек држао село на неки начин живим. Перо је био жељан свега, а понајвише разговора са неким живим бићем, а да то није његов пас Жућо или крава којој никад није дао име. Да га је неко гледао са стране кад би причао са својим вјерним животињама, помислио би да је луд. Али старац није био луд. Био је жељан разговора са људима, а животиње су му испуњавале тај недостатак. Иако нијесу могле да причају, чинило му се да га разумију. И то му је било довољно.
„Е мој Жућо”, говорио би он свом псу помазивши га по глави, на шта би му пас моментално одговарао махањем репом. „Да ми је твој мозак само на један дан.”
Бадњак који је јутрос посјекао, усправно је стајао непосредно уз његову колибу и био симбол да у том селу и даље постоји неко жив. Сваке године, без обзира на то што му нико не долази, Перо је спремао богату трпезу за Божић јер му је то био омиљени празник. Подсјећао га је на дјетињство и на лијепе моменте проведене са својом породицом, братом, сестром и родитељима, и једноставно није могао да се одрекне тог дијела без обзира на то што би сву храну на крају појели Жућо и крава која нема име, а нешто би и појео он сам. Било је то трошење залиха које се са муком трудио да набави, али у овом периоду године био је претјерано носталгичан за старим временима и у крајичку мозга му је увијек била замисао да би неко, једне године, можда ипак могао да га посјети за празнике, иако га већ нико није посјетио цијелих пет година.
Таман је убацао погачу у пећницу старог шпорета који је гријао као да је јуче купљен, када му је неко покуцао на вратима. На његовом лицу моментално се појавио осмијех, који се дуго није могао видјети. Затворио је врата од пећнице и запутио се улазним вратима која су била закључана. Без обзира што је село било пусто, Перо би увијек закључавао врата чим падне први мрак. „Ко би могао бити у ово доба?”, запита се Перо у себи. „Само се надам да нисам скренуо, ајде Боже помози”, помисли он опрезно отворивши врата и провиривши напоље угледа на прагу своје колибице једног непознатог младића.
„Ко си ти момче? И шта радиш напоље у ово доба? Зар не би требало да прослављаш Бадње вече заједно са својом породицом?”, упита старац младића продорним гласом који га је на неки начин и мало уплашио.
„Наздравље ти Бадње вече ђеде”, проговори плавооки младић као из топа не одговарајући на Перова питања.
„Здраво ми ти био, али нема овдје више здравља”, одговори му старац. „Него, казуј ко си и шта радиш овдје?”
„Знам да није пристојно, али можемо ли прво ући унутра јер је баш прехладно вани?”, упита га младић на чијој се капи накупила позамашна количина снијега који је и даље непрестано падао.
Старац се замисли на тренутак, разматрајући да ли да пусти у кућу потпуног странца, али на крају ипак попусти и позва га у своју колибу. Коначно му се указала прилика да проговори са неким и није је смио пропустити. „Уђи младићу, спремићу ти нешто топло да попијеш.”
„Чај би био у реду”, одговори му младић. Крочивши у Перову стару колибу, младић је пажљиво осматрао ентеријер исте и био задивљен и снужден у исто вријеме. Био је задивљен зато што је колиба старца Пера била симбол времена у ком су некад људи живјели, а снужден зато што неко живи у таквим условима и дан данас. Стари дрвени сточић на којима се хранило ко зна колико генерација до сад, налазио се у једном ћошку. Зидови су били обложени дрвеним даскама које су биле неправилно постављене и биле доказ да ко год их је постављао, није био нарочито добар мајстор. У другом ћошку налазио се стари шпорет на дрва, који је судећи по топлој атмосфери која је владала у колиби, добро радио свој посао иако није био баш репрезентативан. Кауч, који је вјероватно служио и као Перов кревет, био је намјештен и у његовом су се подножју налазили уредно сложени јастук и јорган. На зиду изнад кауча, налазила се једна црно-бијела фотографија, на којој се налазио лик младићу добро познат. Судећи по запаљеним свијећама које су се налазиле у колиби, младић је могао закључити да старац није имао ни струје.
„Смјести се момче”, проговори наједном Перо прекинувши тишину која је настала у колиби док је младић посматрао ентеријер. „И скини ту квасну јакну да се мало осуши поред шпорета, прехладићеш се.”
Младић послуша старца и скиде са себе ранац који је носио положивши га на под поред кауча, а јакну пребаци преко столице коју Перо приближи шпорету. „Хвала Вам на гостопримству”, проговори младић. „Зашто сте сами овдје, видите ли да нема живе душе у овом селу?”
„Не мораш ми персирати момче, али зар мислиш да ја то не знам?”, упита га старац приносивши му чај због којег се колибом проширио заносан мирис нане, за коју је младић претпоставио да је била домаћа, чим јој је мирис био тако опојан. „Али прво ми ти реци, ко си и шта радиш овдје?”
„Моје име је Бојан”, проговори младић послије краће паузе. „Нисам одавде, недавно сам дошао из…”
„Тако се звао мој отац… Јесмо ли се ми упознали прије?”, прекиде га старац посматрајући га од главе до пете. „Дјелујеш ми некако познато, као да посматрам…”, рече Перо и застаде да погледа њему добро познату фотографију на зиду која му је представљала тугу и радост у исто вријеме. „Личиш много на мог покојног сина, на здравље теби и на дуги вијек.”
„Здраво ми и ти био ђеде”, одговори му Бојан посматрајући фотографију на зиду. „Није да не личимо.”
„Прошло је доста времена од кад сам видио свог сина последњи пут”, започе Перо причу. „Било је то прије тридесетак година, сјећам се као да је јуче било…”
„Тата, идем само на неколико мјесеци”, говорио је плавооки младић свом оцу који није престајао да негодује. „Вратићу се чим зарадим неке пристојне паре. Не можемо више да живимо у овој немаштини…”
„Знаш ли да је твоја мајка била против овога?”, упита га отац.
„Не играј на ту карту”, дрско му одговори младић. „Знаш колико ми тешко пада њено одсуство?”
„Знам…”, рече отац трудећи се да не покаже да се покајао што је поменуо његову мајку, а своју жену која је недавно преминула.
„Не знаш”, одговори му младић љутито. „Јер да знаш, не би је користио да ме одговориш од овога. Идем за наше добро, за неки бољи живот којим сви у селу теже.”
„Ако пређеш кућни праг, заборави и на мене и на то да имаш кућу”, рече му отац иако није заправо мислио све то. Био је превише бијесан, а кад год би био превише бијесан, не би знао да контролише свој језик.
„Онда је то то, збогом оче”, рече му син излазивши из куће са сузама у очима, носећи само једну путничку торбу у руци.
„Молиће он мене да се врати”, помисли Перо ушавши у своју колибу бијесан и на себе, а још више на своје дијете, за које тада није знао да га више никад у животу неће видјети.
„Тада је отишао за Швајцарску и никад га више нисам видио”, заврши причу старац са сузама у очима. „Скоро сам сазнао да је погинуо у саобраћајној несрећи. Да сам знао да ће бити овако, пустио бих га да иде, ваљда би се вратио послије пар мјесеци… Ја сам крив за све, изгубио сам сина јединца због сопствене тврдоглавости…”
„Сви смо ми тврдоглави ђеде”, обрати му се Бојан упутивши му поглед пун разумијевања. „Ниси само ти кривац у тој причи, и твој син је. Није требао да те остави овдје без обзира на то што сте се посвађали. Између осталог, разлог ваше свађе и није била нека крупна ствар, сваки родитељ мисли да зна шта је најбоље за своје дијете, знам из искуства са мојима…”
Перо се запутио ка шпорету, опрезно отварајући рерну, како би видио да ли је погача готова. „Нека је још неколико минута”, промрља он па се обрати Бојану. „Све ја то знам моје дијете, али ипак ме гризе савјест и свакодневно питам себе шта би било кад би било, а то је најгоре од свега. Него, превише причам. Још увијек ми нијеси рекао шта радиш овдје у сред ноћи, тако да сам се претворио у уво…”
Бојан није знао како да му саопшти да је он заправо његов унук и да је дошао да испуни очеву животну жељу, али знао је да мора то да уради јер је на крају крајева због тога и овдје.
„Ја сам твој унук… Ти си мој ђед… Ми смо у сродству”, збуњено је говорио Бојан гледајући све вријеме својим плавим очима у Пера и чекајући његову реакцију.
„Шта то причаш?”, упита га старац изненађено. ,,Мој син није имао дјеце…”
„То ти мислиш”, одговори му Бојан као из топа. „Имао је мене. И животна жеља му је била да нас упозна једнога дана, мене и тебе. Вјечито га је гризла савјест што те је оставио овдје и хтио је да се врати, стварно је хтио. Али му начин живота није дозвољавао. Константно је био у неком послу… Посао га је на крају и убио. Погинуо је у саобраћајној несрећи док је био на терену…”
Суза је склизнула низ Бојанов образ. А онда још једна. Па још једна. Све док није бризнуо у плач.
Није само Бојан плакао. Плакао је и Перо гледајући свог унука како се слама испред њега, за чије је постојање сазнао у том моменту. Сада, када је све изашло на видјело, сличност између њега и његовог сина била му је и више него очигледна. „Хвала ти Боже”, промрља Перо након што се мало смирио, а затим устаде са столице и приђе свом унуку како би га загрлио.
„Жао ми је што се тек сада упознајемо и под оваквим околностима”, започе Перо разговор са њим. „Али већ дуго времена овај породични празник проводим сам, као и сваки други, и потајно се надам да ћу једне године имати неког госта, нисам ни сумњао да би Бог могао да ми пошаље мог унука лично.”На Перовом лицу сада се налазио огроман осмијех. „Види ми га, момчина права…”
„Ђеде”, обрати му се Бојан бришући сузе са образа. „Могу да ти обећам да је ово само један у низу празника које ћемо провести заједно. Више ниси сам, имаш мене.”
Ђед и унук провели су цијелу ноћ причајући о старим временима, ложећи бадњаке и спремајући трпезу за Божић. Имали су доста тога да надокнаде, а ова ноћ као да је била дужа од свих претходних. Дуго је требало Бојану да убиједи Пера да напусти своје село и да пређе да живи код њега у кући коју је тек саградио и средио у оближњем граду, али је на крају ђед ипак попустио. Жућо је пошао са њим, као његов вјерни пријатељ, а крава која нема име морала је бити продата. Срећа у несрећи, коначно је добила име. Нови власник назвао је Белка.
