Док седим у оближњем парку, посматрам како ова омладина не одваја поглед са својих телефона. Шта је то толико занимљиво на телефону, занимљивије од лепог топлог јесењег дана који пружа прегршт могућности? Покушавам да се присетим времена када је код нас уведен телефон. Из неког необјашњивог разлога, прво што ми паде на памет јесте догађај на послу који је обележио исто један јесењи дан, само што није био овако топао и леп, него кишовит и тмуран.
Радио сам тада у једном познатом београдском хотелу, и богат и разнолик колектив је био саставни део мог живота. Проживљавали смо разне тренутке, и лепе и ружне, али овај случај је био претеран у оба смисла. Реч је о дивној женици која је радила као перач посуђа, а коју смо сви звали Лула. Не сећам се како јој је заиста било име, а ни због чега је добила такав надимак, али нам је свима била драга и мила. Несрећна Лула је дошла са југа државе у Београд како би се снашла и обезбедила себи боље услове за живот. Сви смо поштовали преданост и лакоћу којом је радила најтеже послове, да смо се увек трудили да јој што више олакшамо. Са осмехом на лицу и без видљивих знакова умора, радила је Лула неретко и две смене заредом, само да добије неки динар више како би послала својој старој мајци на село. Од ближе породице имала је још тетку и брата од тетке, и они су живели такође на селу.
У оно време није имао свако телефон, а позиви су се углавном обављали путем поште. Наш хотел је имао телефон, и особље је смело да га користи у хитним случајевима. Нажалост, позиви су били ретки, и само када је нека хитна ситуација. Лулу нико никада није звао, па смо се изненадили када су јој рекли да има телефонски позив. Сирота Лула, не знајући да користи телефон, толико се драла у слушалицу да су сви чули о чему је причала.
„Шта си рекао!? Понови! Слабо те чујем! Прекида нешто и шушти. Како сте сви? Ја?! Добро сам! А што?! Па шта је било?! Ааа?! Јаааоооооој!”
Јаук се разлио по целом хотелу да смо сви стрмоглаво дотрчали до Луле, а гости забринуто гледали у правцу затворених врата на којима је писало За особље.
Лула је ридала и јаукала, једва је повратисмо након што јој Славко сасу шерпу воде право у лице. Вода је била припремљена да се у њој кува кромпир. Срећом па је била хладна и без кромпира, иначе не знам на шта би изашло.
Након што мало Лула дође себи, проговори:
„Умрла ми мајка! Јаооој, јадна сам ја! Шта ћу сад, куд ћу сад? Откуд ово одједном да ме снађе?!”
Знали смо каква је то невоља за Лулу. Нема више мајку, а нема ни динара за сахрану. Сиротица није имала ни за карту за аутобус у село.
Нисмо се уопште размишљали ни двоумили, него почесмо да преносимо вест, па је стигло и до управе. Сви почесмо да истресамо све што смо имали из својих новчаника, па чак и неки гости дадоше лепу свотицу, јер су били знатижељни али и широке руке. За кратко време сакуписмо озбиљну своту новца, довољно пристојну за сахрану. Директорова супруга дође са великим венцем, како и доликује, и предаде га Лули. Свака част директору, ем је дао новац, ем је позвао и жену да хитно купи венац и донесе. Људина је то!
Обезбеђена Лула се спакова и одведоше је две колегинице на аутобуску станицу да је испрате на пут за село. Грмело је и пљуштало, и сви смо мислили како само Лули несрећници може да се деси да јој мајка умре по оваквом невремену. Прође нам радно време у некој жалости.
Сутрадан, дођосмо на посао покисли, јер се киша није смиривала. Разиђосмо се на своја радна места, и тек што започесмо са обавезама, кад ето ти Луле. Ми у неверици, испрепадасмо се! Шта ли се десило, зашто није на селу, да није нешто са превозом било?! Оне колегинице које су је испратиле кренуше да се пресабирају да ли су је сместиле у прави аутобус. Једва ја скупих довољно разборитих речи да је упитам:
„Луло, откуд ти? Што ниси на селу?”
Лула ћути, намргођена, бесна, покисла. Ми зинули, не верујемо. Увек је била ведра и насмејана, а сада је љута као рис. Дођоше и неки из управе да виде шта се догађа, каква сад несрећа снађе ту жену. Лула оде у гардеробу, пресвуче се, изађе спремна за рад. Ми ћутимо, гледамо. Приђе она судопери, али баци бесно ону крпу за прање, па седе на столицу и загледа се у једну тачку. Ја је опет упитах:
„Луло, хоћеш ли нам рећи шта се десило?”
Она ме погледа намргођено, па све остале, уздахну и рече:
„Ништа, све је у реду. Погрешна сахрана.”
„Како погрешна сахрана Луло?”, упита сада и директор видно шокиран.
„Тако лепо, погрешна сахрана”, отресито ће Лула.
„Па зар ти брат од тетке није јавио јуче да ти је умрла мајка?”, настави директор.
„Умрла је мајка, али не моја. Глупи бескорисни телефони! Шушти, прекида, мој брат изговори: Умрла… мајка… али испрекидало се на месту када је рекао „моја”, и дошло до забуне. Умрла је моја тетка, а његова мајка, али не моја!”
Нама мало лакну, па хтедосмо да ударимо на шалу, али срамота, ипак јој је умрла тетка, није време за шалу. Али, не лежи враже. Ту се нашла и нека из управе, велики интересџија, та закида радницима на свему када има прилику. И некако очекивано, груну питање од те женске из управе, да сви стадосмо као укопани:
„Па шта уради Луло са свим оним парама и венцем?”
Лула је погледа дрско, па одговори:
„Дала сам својој мајци, нека има, ако јој није време за сахрану, нека има да мало лепше поживи. А венац, њега сам оставила да ставе тетки на гроб, цело село зинуло, питају како је тетка толико важна да јој особље неког хотела из Београда шаље венац. Ја нисам хтела никоме ништа да правдам и објашњавам. Шта сељаке занима где ја радим и шта радим. Предала сам све што сте послали ћутке, и хвала вам, а нисам се задржавала на селу, потребнија сам ја овде, треба да за ‘леба зарадим.”
Ова из управе оде без речи дигнутог носа, а ми смо цео дан држали шаку на устима да не види Лула да се смејемо, срамота је, у жалости је. Пописмо једну заједничку кафу, да нас не бије малер.
Ето тако, и у наше време су телефони били занимљиви, само на неки свој посебан начин.
(Из збирке кратких прича Стадох на београдски камен)
