Од првих петлова, неизоставно ужурбани, „повлаче ногу” занимљивих обрта баш сви мени окружени. У разбијању заблуда има ту и озбиљних сатераности уза зид, и злурадог смејања иза леђа, у налетима инспирације тешких резова, одрицања, неверице. Ређају се слике које дуго не излазе из главе кад су, покаже се, праве, често тријумфалне, јер још увек се „за добрим коњем прашина диже”, а „свака вашка обашка” систем понашања најчешће крупним словима пише.
Превазилажење посртања, понижавања, малтретирања, нерве папрено скупо стаје, а ово је свет изазова којих је из дана у дан све разноврснијих код обичне раје. Лудовања, динамични одмори на идеалним местима, гламур, неизбежна куповина „крпица” у шопинг моловима, чудност и екстравагантност, жеља да се буде виђен и да се створи армија обожавалаца свет је вредан папараца.
Обрни-окрени, пупи па свени, гладуј па се нахрани, штеди па купи, о сто песницом лупи кад се друштво најшире скупи, разбистри, размисли о свему у зеленилу непрометног парка, на клупи док детлић на оближњем дрвету рупу све дубљу отвара и од здравог стабла постепено у болесно претвара, а ти сам с мислима својим, о, толико прича да не смем ни да бројим.
Док романтично обојен свет предака нестаје у реалности, само међ’ редовима књига га можеш, ако иоле потражиш, наћи, и у све тајне његове, да га боље разумеш, свим срцем заћи. За обрте мора бити спреман, и рáд, и на њих поприлично гневан, и онај што лице му се од стида црвени, и онај други што на цео свет хули и само себе, у њему, доброг види. Ред градње, ред сламања, ред слаткости, ред горчине, а кад време прође и једно и друго, ко од шале подвије реп, и ко да никад није било, у неповрат оде. Граби, по систему сад ил’никад.
Сав терет дневних главобоља решава направа ганц нова. Минијатурну, као рајф је на главу једноставно ставиш, и на њу сместа, јер не прави проблем, заборавиш. Одведе те на незнана места где слика немира није честа, где се друштво не дели, где се дијалог на циљну ствар искључиво добронамерно усмери, где кооперативност овладава свима, где никад није ни ветровито, ни зима, где пахуље снега виђене нису, уместо њих балони весели небом лете, удруже се, па слете, траже какво задовољно дете јер само такво у доброг човека ће да процвета док грана на којој седи пуцкета ли пуцкета. Комуникација тамо заробљена у љуштуру није, ту се негда задата форма стриктно не поштује, простор за имагинацију поприма размере велике, склапају се у мозаик свакакве прилике. Не инсистира се на козметичкој фарси, не губи се време на поједине главе политиком успаљене. Кампања се бољитка, анђелом чувара, не проповеда, све је опипљиво одреда и нема потребе за гомилањем, увек су доступне све линије. Очекује нас тамо фестивал надахнућа, свуда је и прва и друга кућа. Ту ништа вештачки не шљашти, сваки зет не противуречи ташти, ту се утакмица игра уз стални фер плеј, ту око мења фокус на распршен мирисни спреј, ехееееј.
Кад се загледаш, видиш шта год малим мозгом пожелиш и нити трепериш, нити тражиш каква прва места, шта ће сутра да се деси нису питања ни мало честа. Одвија се време у тебе загледано, тешких терета ослобођено. Тело ти гипко, руке лагане, ноге не боле, нема ни лаке ни тешке, дугогодишњим напорима осмишљене школе, знање ти се намеће из тек обучене одеће. Свака нит говори, изненађује, приповеда континуирано, броји… хедонистички кад се у целину построји. Ти не идеш нигде, а стигнеш свуда. Нико те не фолира, ниси ничија дворска луда. Не знаш за лекове из прошлих дана, никад не остајеш напуштена, сама. Не пијеш пиће да се веселиш, не напрежеш вијуге да попуњаваш фондове јер дуга нема да тражиш адвоката, ни арогантног друга што очима колута. Не демонстрираш некакав фактор, ти си и замајац и ротор. Не тражиш одмор. Не држиш значајан говор. На уму ти је појмовник среће, у обичном свету какав нико ником донети на поклон свакако добровољно неће. И гле чуда, пред тобом се изнебуха ствара, гледаш га, читаш, одједном задовољства пуна глава. Срчано у читање крећеш и узлећеш. Свака ти реч једнако прија, не зна се која је мелодијом узбудљивија. Мота ти се по глави шта би у појмовник могло још да се стави.
Ето ти посла. У акцију крећеш, спушташ у специјалну фотељу кости, узбуђена ненадано, бринеш се, хоћеш ли праву коцкицу на њој прстом радости убости. Пружаш руке испред себе, слободно, из сваког прста нова реч излази и сместа у појмовник среће, на стално место, улази. Краси га сада нових десет јединствених речи, шепуре се као кад потрефе средиште мете беспоштедни стрелци.
Ево те опет, у нашем свету, нехотице си рајф скинула и наглу промену светова осетила. Какву инспиративну лепоту си себи приуштила. Хоћеш ли опет? За околину, алтернативни је заплет.
