Стјуардеса им је донела кафу и сок и наставила даље да се љубазно смешка и послужује путнике.
Док је Марко покушавао да отпије преко потребан гутљај кафе, Сања је пијуцкала свој сок и гледала Марка испод ока.
„Да ли се ти то предомишљаш у вези овог путовања?”, упитала га је.
„Не, наравно да не. Само… нервозан сам. Желим да будем сигуран да сам на правом трагу.”
Сања је искапила сок и затворила очи препуштајући се удобности путовања авионом.
* * *
Стигли су у раним преподневним часовима. Одмах са аеродрома су потражили возача који би их одвезао у Бретању, и наставили су своје путовање, једва стигавши да нешто поједу и протегну ноге.
Пет сати касније су стигли испред приватне куће у којој су имали резервисану собу, и дочекала их је љубазна домаћица. Сања је одмах отишла у собу и бацила се на кревет, а Марко јој се придружио нешто касније, носећи сок и тањир пун воћа.
„Знак добродошлице од газдарице”, рекао је Марко, и спустио послужавник на кревет где су се лепо почастили.
„Платио сам јој и бицикле које сам тражио, њен супруг их је набавио. Полазимо сутра ујутру”, наставио је Марко.
„Зашто не бисмо одустали и лепо се провели овде? Природа је дивна”, узбуђено је говорила Сања, али је Марко није слушао.
Више нису започињали ту тему, већ су изашли у шетњу све до вечере, а после вечере су отишли на спавање.
Сања је била преморена и заспала је за тили час, али Марко није могао да спава. Лежао је мирно у кревету и гледао у плафон, присећајући се приче свог деде због које је и стигао овде. Речи његовог деде су биле тако живе у његовом сећању, иако одавно више није онај дечак који је ту причу са усхићењем слушао.
„Знаш, сине, ти си мени најважнији и једини унук. Теби остављам у аманет ову ‘артију и ову причу, па можда, једног дана, нађеш оно што ни мој отац, ни ја, ни моји синови нисмо тражили. Када је мој отац стасао за момка за женидбу, дођоше Немци и донесоше немир у село. Било је ту свачега, али млад си ти још да ти причам све понаособ. Углавном, једног дана, дође неки немачки официр, и доведе пуно војске са собом, као да селу није било довољна сва она војска од пре. Ту он построји сељане, а мој отац се сакри у неку рупу и прекри папратима, те га не нађоше. Када су заборавили на њега, он се пришуња селу да чује о чему се ради. Дошао је пред крај, када је официр дао наредбу да се сви разиђу и да траже тог неког кобајаги издајника. Сви се размилеше, а официр се журно окрете и из џепа му испаде ова ‘артија. Мој отац то угледа, увуче се у светину, здипи ‘артију и побеже у шуму.
Окупација се завршила, све се почело враћати у нормалу, и мој отац се ожени али никада није престао да тумачи ту ‘артију. На њој је, видиш и сам, исцртано неко место, Бог ће знати где је то, али исцртани су путеви и границе. Отац ми је причао да на крају пута на швапском пише „благо”, те је он закључио да је то мапа до неког блага. Ја сам покушавао да наставим очеву потрагу, али узалуд, нисам знао куда да кренем, а твој отац и стриц ни да чују за мапу. Зато преносим теби, па ко зна, можда ти будеш срећне руке и нађеш нешто због чега је вредело све ово исцртати.”
Пун наде да га на крају пута чека благо, Марко напокон ухвати мало сна.
* * *
Ујутру, након обилног доручка, Марко и Сања спаковаше пуно домаће хране у ранчеве и напунише неколико термо боца хладном водом, поздравише се са газдарицом рекавши јој да ће се ускоро вратити, па бициклима кренуше на пут. Возили су се сеоцетом и поздрављали радознале мештане. Нико од њих није ни слутио куда посетиоци иду. Када су стигли до излаза из села, један мештанин их упозори да не иду даље јер се тамо налази шума у коју нико није крочио више од стотину година. Они се захвалише сељанину и променише правац путање, али само док су сачекали да сељанин замакне. Пут са мапе је водио кроз шуму, и Марко и Сања су били одлучни да крену даље. Чим су зашли у шуму, као да су закорачили у неки други свет. Одједном нестадоше сви звукови сеоског живота, и појави се нека узнемирујућа тишина коју је прекидао понеки птичији пој. Што су дубље ишли у шуму, било је све тамније, толико тамно да се у једном тренутку ништа није видело.
„Да ли је паметно да укључимо батеријске лампе?”, упита Сања.
Марко потврдно климну главом, и лампама обасјаше мало пут испред себе. Возили су се све док у даљини нису видели светлост. Али, са појавом светлости, појавише се и други проблеми, те њихова тренутна радост спласну. Налазили су се испред саме шумске литице и бициклима даље нису могли. Тешка срца оставише бицикле, ставише ранчеве на леђа, па кренуше да се спуштају пешице. Тло је било клизаво, те су морали пажљиво да силазе и да гледају на сваки корак како се не би скотрљали. Чинило им се да силазе у недоглед док у неком тренутку нису дотакли равно тло. Истовремено су се окренули и били забезекнути над величанственим призором који се налазио испред њих. Поља процвале лаванде, која је опијала мирисом и изгледом, су се простирала до у недоглед, а у самом левом крају тог призора поносно је стајао стари дворац, недирнут зубом времена.
То је то! Све ове године! Читаво детињство, живот, свако одрицање, сваки труд, ради марљивост, све је то стало у овај призор. Знао је да је стигао на место са мапе, његово срце му је то говорило. Док је гледао у дворац у даљини, кроз главу му је прошао читав његов живот: учење страних језика до савршенства, извучавање географије и биологије, тренирање и одржавање кондиције, сакупљање сваког новчића за ово путовање, одрицање свих журки и провода где би могао да брзо списка новац… Сада је најзад видео сврху свега. Није желео ни да помисли да је у оном дворцу, заштићеном густом шумом, ништа друго сем блага.
„Јеси ли спремна?”, упитао је Сању.
„Спремна. За ово си живео, и ја сам ту уз тебе. Шта буде, нека буде.”, смирено је рекла Сања.
Ухватили су се за руке, и кренули кроз поља лаванде. Било је дивно. Опијени мирисом и благим зујањем пчелица, врховима прстију су додиривали нежне цветове лаванде. Застајали су неколико пута да их сунце обгрли а мириси да се увуку под кожу. Ништа нису јели, само су повремено пијуцкали воду. Тачно у два сата поподне су стигли испред дворца, и не часећи часа, заједно су покушали да отворе врата. Када су видели да је то немогуће, почели су да загледају како да уђу. На неком сато-француском језику, Марко је прочитао да се кључ знања за отварање врата налази у кући обасјаној сунцем. Окренули су се и са друге стране поља лаванде беласала се усамљена кућа. Сада нису хтели да одустану, па су се запутили кроз поља лаванде ка кући. Пешачили су неких двадесетак минута, када су приметили да кућа није усамљена колико издалека изгледа.
Али, ко би живео овде, у овој дивљини, где нема живе душе?, помислила је Сања.
На спрату куће су била отворена двокрилна балконска врата, и уз њих је стајао један младић држећи књигу у рукама.
„Све време нас посматра одатле”, рекла је Сања забринуто.
„Морамо да будемо смирени, правићемо се да смо залутали, а погледом претраживати кућу како бисмо открили тај кључ знања за отварање врата дворца. Он не сме да посумња да тражимо благо.”
Када су ушли у двориште куће, поздравили су домаћина, а он је наставио немо да стоји уз балконска врата, и посматра их са висине.
„Можемо ли да уђемо? Треба нам одмор и помоћ да се вратимо у село”, рекао је Марко.
Младић је само климнуо главом у знак одобравања, и њих двоје су ушли у кућу. Док су се пењали кружним степеништем како би дошли до собе са балконским вратима, Марко и Сања су успут загледали све што им може бити кључ знања за отварање врата дворца. Кућа је била толико богата детаљима и тако лепо уређена, да нису знали шта би могло бити. Оно што је охрабрило Марка је чињеница да кућа није закључана, и да ће, можда, моћи да дође ноћу и пажљиво све прегледа. Када су дошли до собе у којој је боравио њихов домаћин, покуцали су на врата, и лагано ушли унутра. Изглед собе их је изненадио, били су у чуду. Соба је била пространа, са једном фотељом која је била окренута ка балконским вратима. Зидови су до пола били обложени дрвеним декором елегантних резбарија, а под је био обложен дрвеним даскама. Горња половина зидова и плафон су били осликани цветовима лаванде. Изгледали су тако стварно, а опојни мириси који су улази са поља су још више доприносили утиску. У углу собе се налазио и кревет. Са места на којем је стајао домаћин простирао се навероватан призор на поља лаванде и дворац, да су Марко и Сања били толико очарани да су гледали призор не трепћући. Преливале су боје свих нијанси љубичасте, плаве, златно-жуте, и ружичасте, прошарано беличастим облацима.
„Тако мало је потребно да човек буде срећан”, одједном је проговорио домаћин, не окренувши се ка својим посетиоцима. „Штета што вама срећа представља благо које се налази у дворцу”.
На ове речи су се тргнули. Знао је!
„Опростите, на које благо мислите?”, навино је упитао Марко.
„На оно које нико није открио, осим мене, наравно”, одговори домаћин.
Његова сигурност и благост у гласу давали су Марку и Сањи неку врсту мира, предосећајући да им неће наудити. Али, шта је он тражио овде овако сâм, без игде икога?
„И ја сам дошао овде да тражим исто што и ви, и када сам га нашао, морао сам да останем. Нисам више могао да одем одавде, ово место ми је постало све. А благодат из дворца ми је обезбедила сво ово обиље. Ја сам постао пустињак који ужива у свим благодетима живота. А сада сте ви дошли да ми правите друштво.”
„Ми… ми…”, замуцкивала је Сања. „Ми, запра… заправо живимо у другој држави. Овде смо у пролазу.”
„Којешта”, рекао је домаћин замахнувши благо руком, па се окрену ка посетиоцима. „Чим сте ви дошли до мог дома, нисте узалуд прелазили толики пут. Пре пет година сам и ја кренуо у исту потрагу као и ви, а погледајте ме где сам сада. Нисам одлазио у село све ове године, имам све што ми треба. Иза куће имам башту и нешто мало животиња, и тако себи прибављам храну. А одећу набављам тако што користим златнике из дворца и идем бродићем у суседну државу. Дворац, и оно што се налази у њему, шаље ми силну енергију и обиље, те тако све што посејем роди, а сва стока коју узгајам ми је здрава. Нико ме никада није тражио. Нисам се оженио, јер не знам да ли би нека пристала да се одрекне свега зарад живота овде, али ја одавде не идем.”
Унутра има златника, мислио је Марко.
„А сада… Дошли сте да нађете кључ знања”, рече домаћин мало озбиљнијим тоном, па се окрену и први пут се погледаше у очи. „Реците ми, шта може бити кључ знања, а да се налази у мом скромном дому?”
Марко и Сања разгледаше добро, али не нађоше ништа. Одједном, Сања разрогачи очи.
„Књига! Књига је кључ знања!”, повикала је упирући прстом у књигу коју је све време држао домаћин.
Домаћин се насмеши, па пружи Сањи књигу и рече им да иду до дворца пре мрака, и да ће се видети опет.
Истрчали су као без душе и кренули кроз поља лаванде ка дворцу. Али, овога пута поља нису била тако мирољубива. Пчеле су их почеле нападати, а мирис је толико био јак да су једва долазили до даха. Залазеће сунце их је пекло.
„Издржи, на пола смо пута”, једва је изговорио Марко не пуштајући Сањи руку.
Стигли су најзад испред врата дворца, изнемогли и бледи, као да их иза врата чека смрт. Окренули су се ка кући свог домаћина, али га нису видели на балкону. Деловало је као да је све био сан. Али, књига је била доказ да су га заиста срели, и предосећај да ће га опет срести.
Отворили су књигу, и зачуђено су видели да су сви листови празни. Само је један лист у средини књиге био исписан неким застарелим језиком, којег је Марко знао да прочита. Сва његова жртвовања, сва одрицања, све је сада дошло на своје. Прочитао је те речи, и као чаролијом врата су шкљоцнула. Сања је лагано гурнула врата, и она су се са лакоћом отворила.
Ушли су узбуђено, држећи се за руке. Међутим, дворац је био пуст. Ничега није било унутра само празни зидови и отрцани подови. Све собе су биле такве, изузев једне. Иза врата једне собе је допирала нека чудесна светлост. Деловало је као одсјај залазећег сунца, али када су ушли унутра, испред њих висио велики златни медаљон окачен на дрвену греду. у ћошку те собе стајала су два велика ковчега пуна златника и дијаманата.
Упркос том благу, Марко и Сања нису могли да престану да гледају у медаљон. Марко му је пришао и наглас прочитао неке речи угравиране у медаљон. Десило се нешто чудно, нешто неописиво што је деловало на њих чудесно. Почели су да плачу од неке милине не скидајући поглед са медаљона. Након пар сати, изашли су из дворца загрљени, и кроз поља лаванде се упутили ка домаћину да му врате књигу. То је било све што су понели из дворца.
* * *
Четири године касније, у дубоко сакривеним пољима лаванде окруженим густом шумом, налазиле су се две куће које су гледале на дворац. У једној је био чудноватни домаћин са једном лепом и младом девојком која је већ имала заобљен труднички стомак, а одмах поред његове куће, једна необична породица. Двоје младих људи са двоје мале дечице су радили у својој баштици и подмиривали домаће животиње. Дечица су се безбрижно играла са зекама. Људи из те две куће су се лепо дружили, и везивала их је једна тајна. Тајна скривена у дворцу који се налази далеко преко поља лаванди.
Тако је мало потребно да човек буде срећан, мислио је Марко док је гледао своју породицу. Хвала ти деда што си сачувао ону ‘артију.
