Лавеж паса је био једини звук који је реметио његову тишину. Једна дрвена столица и кревет са излизаним душеком, и некад, бело окречени зидови су били део његове свакодневнице. Слушајући тај једини звук који је долазио издалека, звук гласног отпора заточеништву племенитих животиња, у њему се по ко зна који пут будио покајник:
„Немам ништа. У ствари имам… Имам свој свет који је одавно постао твој. Заробљен сам у твом свету и осећам оно што си ти осећала. Годинама покушавам да те дозовем и чујем да ми опрашташ. Не могу да верујем да се то десило… Сваког дана себи то понављам али десило се. У ствари неко је можда и могао да претпостави да ће се то десити… Ја не. Носим тешко бреме својих поступака. Да ли је то довољно за покајање? Док ми ти на то не одговориш нећу знати…”, обраћао се некоме ко није био присутан.
Никога осим њега није било у тој малој соби. И никога није ни требало да буде. Бар до једног момента који је чекао годинама. У тренутку, када су сузе претиле да освеже његово лице, појавила се она. Лебдела је злослутно, као узнемирена савест, пред њим. Кратка црна сукња и бела блуза, познати њему лик и глас који је препознао:
„Предуго боравиш ту. Морао би да мало промениш место. Наравно, ти то не можеш сам, али са мном…”. Ту је ућутала.
Помислио је да сања, али била је то стварност која га је окружила. Десило се оно што је чекао, сусрет који је могао све да промени. Осетио је мали страх, који није могао да га паралише, нити одвоји од њене појаве. Постао је свестан њене присутности. Први пут је могао да јој се директно обрати.
„Годинама покушавам да те вратим, што је немогуће… Покушавам да схватим зашто нисам урадио нешто више за тебе. Свестан сам својих поступака који су довели до онога… Молим месецима, данима, сатима, минутима, секундама за прилику да само још једном видим твој осмех и чујем глас. Опроштај? Бојим се да не могу да добијем твој опроштај. Сувише је дела која сам починио у којима сам свесно нарушавао твоју вољу, жеље, наде. Сећам се и тренутака у којима си била спремна за мене и да умреш. Да ли можеш да ми опростиш? Ни ја себи не бих опростио на твом месту… Ипак, себично ти тражим опроштај. Знам да су неке ствари неопростиве… Ипак, молим за своју и твоју душу. Можда ако мени опростиш, Бог опрости теби оно што си учинила. Не знаш колико сам дуго чекао овај сусрет. Годинама сам се у овој соби присећао сваког греха почињеног према теби. Сећао сам се сваке почињене грешке које су довеле до онога што си ти учинила. У сновима бих сањао да ми прашташ. То су били само снови… Већ кад бих се пробудио, у овој соби, сећања и осећај кривице би почели да ме прогоне. Да ли ми можемо себи да опростимо ако неко други кога смо повредили не може или не жели да нам опрости? Или тај неко није са нама па никад нећемо знати да нам је опростио… Или није? Могу ли ја себи да опростим? Може ли Бог да ми опрости ако кажем да се кајем? Могу ли да знам да ми је опроштено? Како? Колико је ту питања на које немам одговоре… Сад си ту. Лебдиш у мом мраку и препознајем те. Коначно си после година мог заточеништва дошла. Реци да ми да ми опрашташ”, погнуо је покајнички главу.
Ипак, брзо је подигао и погледао у њену фигуру која је лебдела пред њим. Просторија је била осветљена неким безбојним светлом којим је њена појава исијавала. Пришла му је и дотакла га руком по рамену. Није осетио њен додир, само га је видео. Усправио се и покушао да је загрли. Његове руке су прошле кроз њено тело као да је од магле, од саме светлости начињено. Проговорила је њему познатим гласом:
„Не опраштам ти. Нисам на месту са ког могу да опростим. Да сам на неком другом, можда бих могла да дам опрост. Овде где сам нема опроштаја. Ни мени ни теби. Свакако ти не опраштам. Не могу да ти опростим јер ни мени не може бити опроштено.”
У том тренутку зидови његове собе су добили црвену боју. Њена појава је постала злослутно крваво црвена. И даље је лебдела, али сада су око ње били високи наранџасти пламенови. Огроман страх који је осетио га је овог пута паралисао. Видео је обрисе пакла и њу у њему. Знао је да му сада више нема спаса и да му она не може опростити. Може га само повести са собом. Побеђујући страх пожурио је да отвори врата собе у омањој кући у којој је живео сам. Врата собе у којој је најчешће боравио и коју је називао „соба покајања” од дана када је она, његова верна жена, попивши таблете које су јој биле прописане за најтежу болест, у количини која није била дозвољена, напустила њега и овај свет. То је била његова тамница, његова самица на коју је сам себе осудио од оног дана када је она извршила самоубиство.
Сетио се ноћи пре њеног одласка. Био је љут на свог шефа на послу и због тога је њу истукао. Ударао ју је ногама по целом већ болесном телу. Само је ћутала стежући зубе. Отишла је у своју собу сва у модрицама и следећег јутра се није пробудила. Аутопсија је показала да је преминула од превелике дозе лекова које је попила. Та соба је постала његова тамница. Није било земаљског закона који би га осудио. Није било начина да искупи своју казну. Долазила му је у снове, док би у свесном стању мислио само на њу. Заборавио је људе са којима се само по потреби сретао. Годинама је призивао до овог дана када се појавила и рекла да не може да му опрости. Схватио је да од ње не може да добије опроштај али да може да покуша да га од Бога задобије кајањем. Био је свестан да је то себична потреба. Пре њене појаве себе је био осудио да борави у „соби покајања” годинама док му она, некако, не опрости. Прошле су три…
Сада, када се коначно појавила, схватио је она да не може да му опрости сваку увреду, ударац, ниподаштавање које је добијала од њега за живота и одлучио је да собу заувек закључа и заборави своју „казну”. У тренутку када је отворио врата своје тамнице њена појава је нестала носећи са собом пламен који је са њом дошао пред човека који је покушавао да осмисли свој очај. Нестала је онако како се појавила. Пожелео је да је више никад не види, иако је то до тих тренутака, када се волшебно појавила пред њим, призивање њеног доласка био смисао његовог битисања. И даље ће свакодневно вапити за опростом, али само од себе самог и Бога, без потребе за боравком у осами. Са места на ком се она налази нико не може да опрости и ником не може да буде опроштено. Био је свестан тога и донео је одлуку да себе аболира. Себично или не, није на нама да судимо.
Од тог дана он се враћа животу у свој његовој лепоти. Ипак, свестан је да њу можда једном и сретне на том месту где иду они који не могу да се покају, они који не желе покајање, они који сами себе својим неделима осуђују, који чине зло мислећи да могу проћи некажњено, у пламену огњеног језера за неспасене, како је записано у Откровењу, делу Библије које се налази на самом њеном крају, и како верују припадници хришћанске вере. Месту са ког нема повратка и од ког само за живота можемо бити спасени искреним покајањем за наше грехе.
Можда кајање јунака ове приче не може ни да буде искрено, јер пресуда, коју је себи сам донео и казна, коју је сам себи наметнуо, су били само производ гриже савести а његово тражење покајања изгледа као бег од одговорности. У сваком случају морамо да пазимо на своје поступке, не само због опасности од тога да сами завршимо у паклу већ и тога да може да се деси да неко због нас заврши на том месту. Тада себи намећемо и онако тешко бреме потребе за опроштајем.
