Постоји једно село, засеок мали, са именом Завејани…
Кад веје снег ковитлан дивљим ветровима по хелмским планинама, завеје се светлост и време; белинама таме, обневиђен и обезнађен неки путник посустане, задихан и промрзао застане на неком одморишту, баш ту, где га сачека безбрижан топао сан, крај путоказа завејаног у снегу, који баш тад ветар растресе и путник прочита назив засеока: Завејани…
Лавеж пса утиша оне ковитлајуће, подмукле гласове, злокобног завијања вукова, који га сваким дахом у корак саливено пратише, бескрајем белине, а сад ту је, већ погледом додирује црвенкасту светлост, обрисе ћерамиде и димњак из ког се пуши плавичасти дим и чује неки препознатљив глас који га дозива…
Већ седи крај огњишта, огрнут старим шињелом с мирисом барута, пије врућу ракију, скида мокру обућу, узима дрвену кашику и чанак топлог качамака и халапљиво гута.
Неки човек, мало подаље од огњишта с лицем избразданим сенкама, које тек затрепере у речима тог човека, који почиње да прича:
„Кад залута путник у засеок Завејани понуди му се огњиште, конак, врућа ракија, топао качамак и прича по његовој вољи…”
Постоје приче оне познате, које се лако памте и препознатљиве су сваком, могу се ставити у мали завежљај под језик и испљунути у једном даху, могу се искашљати влажним или сувим кашљем и после њих у плућима осетимо олакшање и тихо кајање за протраћеним временом у ком смо одслушали добро нам познату причу, која нам тече крвотоком кроз вене и кроз срце познатим ритмом неприметне чујности.
А постоје приче… непознате, стране, приче за одабране, приче заборавне као сан у којима полетите с њима. Винете се у висине, у очима орла посматрате, а дубином разума схватите, да је прича само о вама. Ви је тад проживљавате пуним плућима, садишете упијајући се у њу, и нестајете у њој, као што нестајете у сну; пробудите се, и све, потом, заборављате.
Или ћу вам испричати причу, ону за најхрабрије, причу у којој ћете пронаћи све оно што вам је потребно да би сте остали у њој, и заборавили све што сте били, и што ћете бити.
Прича је сасвим једноставна и мала, у кап воде би стала, у само један глас, који таласа вашим душевним дахом кроз вечност, капље, као зрак светлости путује језиком који твори мисли, који ствара, и путује пространствима у којима сте ви стварност и сан и јава свих оних који залутају, хелмским планинама по мећави који ковитлају простраства и време у овај опустели засеок: Завејани…
А сад почиње ова прича коју сте изабрали…
