Бити београдски таксиста је за мене увек била привилегија. Толико се у мени накупило прича са београдског асфалта да бих вам могао приповедати годинама. Они прави београдски таксисти, који никада своје муштерије нису мували, наплаћујући им по некој другој тарифи или их возили дужим путањама, да, ти таксисти, београдски шмекери, имају своја неписана правила и неку своју професионалну етику, да никада не причају интимне приче о својим муштеријама, баш као што психијатри или свештеници не причају о исповестима својих пацијената или парохијана.
И ако ме питате коју вам причу никада не бих испричао то је баш ова прича о једној балерини.
Сада ћете ми ви замерити и оптужити ме да нисам ни мало професионалан, да не припадам кодексу управо поменутих београдских таксиста-шмекера. Е, сада, како се извући жив и испричати вам ту причу? Па, тако што ви, који читате ову моју причу, мене можете пронаћи на једном београдском гробљу, а нећу вам рећи на ком се гробљу и на којој парцели налази мој гроб, а овај текст једне моје животне приче је дат овом мом пријатељу. Тај мој пријатељ је под заклетвом обећао да коверат с мојом причом неће отворити све док сам жив, те да ће је објавити под његовим именом, тек после моје смрти.
Дакле… причу вам управо прича мртав човек.
Кишни прохладни октобар касно вече. Возим Француском улицом, и крај Народног позоришта зауставља ме једна девојка. Рекла је само да је возим за Земун, до Главне улице, те ће ми рећи у коју улицу да скренем, јер не зна тачан назив те улице у којој је тек пре неки дан изнајмила стан.
Брзо сам стигао у Земун и када сам био у Главној улици, погледам на ретровизор, ње нема. Упитах је у коју улицу треба скренути, она ћути. Окретох главу и видех да је заспала, да лежи и спава на задњем седишту. Скретох у прву улицу десно. Изашао сам из таксија, отворио задња врата и седох поред њених ногу. Видим изула је ципеле, кроз најлон чарапе назиру се крвави завоји на прстима, помислих одмах да је балерина. Померила стопала и ставила их у моје крило, утом се и пробудила, подигла главу и упитала ме где смо. Рекох јој да смо у Земуну, те да ли може рећи где ћемо сада.
– Знате, са мога прозора у поткровљу видим Гардошку кулу.
– Да није то Гардошка улица? – упитах је.
– Биће да је та, молим вас возите тамо.
Ја сам несвесно почео да јој масирам стопало.
– Ах… када бисте знали како ми то прија. Ах… тако сам уморна.
Одвезао сам је у Гардошку улицу, показала ми је кућу у којој станује. Изашао сам из таксија, отворио јој врата. Она је изашла, и на првом кораку ухватила се за моје раме и изгубила свест. Држала је у руци кључ од куће, а око рамена јој је висио мали ранац. Држао сам је у наручју. Капија дворишта је била отворена, откључао сам врата од куће. Када сам ушао у кућу у ходнику ми је пришао уплашени старац, власник куће и показао на степениште поткровља.
Рекао сам му да позове хитну помоћ. Она се за тренутак пробудила и замолила ме да је само однесем у њену собицу, те да нема потребе да зовемо хитну помоћ јер јој је већ мало боље.
Однео сам је у собу, сместио на кревет. Ушао сам у купатило, поквасио пешкир, улио чашу воде, сео поред ње. Умио је, дао јој воду и на главу јој ставио пешкир, пољубивши је у чело.
– Много вам хвала, тако сте добри. Јесам ли вам платила вожњу?
Потврдно сам јој климнуо главом.
– А волите ли Ви балет? Гледате ли балет?
Нисам јој рекао да никада нисам гледао балет, а нисам хтео да је слажем, већ само рекох:
– Волим балет али га никада нисам гледао у позоришту.
– Ево даћу вам две карте. Сутра је премијера „Жизеле” у новој сезони, па изволите доћи.
Отишао сам, оставио је у њеној собици из које се са њеног прозора види Гардош кула.
Наравно, сутра увече сам отишао у позориште. Једва сам умилостивио млађу сестру да пође са мном, морао сам да јој обећам да ћу јој купити ципеле.
Моја балерина није била Жизела, играла је једну од вила. Нисам све то много разумео, знам само да је као и увек, ту нека трагична љубав. Гледао сам само у њу, имао сам осећај да и она мене гледа иако сам био високо на галерији. После представе, испратио сам сестру, убацио је у први такси колеге са такси станице пред позориштем а ја, у мом таксију, чекао њу, моју балерину, да изађе из позоришта. Када је изашла, кренуо сам к њој, махнувши јој руком, а она се кренула к мени. У том тренутку зауставио се пред њом црни ауди и из њега узашао набилдовани момак, кога сам одмах препознао. Био је то један од жестоких момака с београдског асфалта. Ухватио ју је за руку, опалио јој шамар и повукао ка свом аутомобилу.
Ја сам потрчао к њему и повикао:
– Засто шамараш ту девојку, барабо једна!
Битанга је пустио девојчину руку, пришао ми и ударио ме главом у лице. Пао сам, наставио је да ме шутира. Колеге су притрчале, извадио је нож и запретио им, гурнуо је девојку у аутомобил и великом брзином кренуо ка Калимегдану.
Прошло је неколико месеци од тога догађаја, ја сам наставио да дежурам на такси станици крај позоришта, све надајући се да ћу је опет видети. Распитао сам се у позоришту за њу и сазнао како се зове. Рекли су ми да је на боловању; да је уганула ногу или да јој је пукла тетива на пети, не сећам се тачно сада. Углавном, нешто од тога. Тако да сам следећег дана отишао у Земун у Гардошеву улицу да је потражим у њеној малој собици с погледом на Гардош кулу.
Изненадила се када ме је видела, извињавала ми се, плакала је.
– Ви сте тако добра особа, тако ми је жао што сте због мене добили батине од оног скота.
Испричала ми је како не може да раскине с њим, да је малтретира, бије, прети да ако га остави, да ће се осветити и њој и њеној породици у Херцег Новом, одакле је родом. Сатима ми је причала шта јој све ради, како је понижава, а уједно ме је и молила да не предузимам ништа и да не обавештавам полицију.
Пољубила ме је нежно. Тог дана смо водили љубав. Био сам после тога решен да учиним нешто за њу и нашу љубав.
Распитао сам се преко својих колега о том криминалцу, где станује, куда се креће. Сазнао сам све о њему и данима га пратио. Набавио сам и пиштољ преко неких мојих далеких рођака, муслимана из Босне. Пиштољ је био део ратног плена.
И једне вечери, убио сам га док је излазио пијан са сплава на Сави у Блоку 45. После неколико дана отишао сам у њен стан у Гардошевој.
Поново је била уплакана и сва у црнини.
Покушао сам да је загрлим и пољубим. Одгурнула ме је свом снагом и вриснула.
– Знам, ти си га убио, ти идиоте један, признај да си га убио, закуни ми се да ниси.
– Да, убио сам тог скота који те је малтретирао, убио сам га, сада си слободна.
– Па шта си очекивао, да ћу бити с тобом? Ма ко си ти, шоферчино једна? Шта си умислио, па зар да и мене умешаш у његово убиство? Полиција ако сазна, бићу и ја оптужена. Да се ниси усудио да више долазиш! Па која сам ја будала да спавам с тобом. Гадиш ми се, гадиш! Па ја сам га волела, волела сам га! Разумеш ти то, идиоте један?! Нећу више да те видим! Губи се и ћути! Ћути, ником не причај никада о овоме, а нећу ни ја! Одлази из мога живота заувек!
Отишао сам, оставио је уплакану. Више никада нисам стајао својим таксијем на такси станици код позоришта, само понекад скривен, мало даље од такси станице. Изађем и чекам да је видим како излази из позоришта и узима такси са станице крај позоришта.
Када је на репертоару: „Жизела”, не пропуштам представе, далеко са галерије посматрам је и плачем.
Сада све знам о балету, балет ми је живот у коме сам ја Алберт, кога је Мирта осудио да игра на Жизелином гробу до смрти. Губим снагу, падам, осећам дах смрти, али Жизелин дух поново заигра преда мном, дах вечне љубави ми враћа снагу, устајем и спашен сам смрти.
Ето, то је та прича једног обичног београдског таксисте, шмекера заветованог на ћутање до гроба.
Рећи ћу само још то:
На моме гробу видећете на споменику исклесану балерину, Жизелу.
Збогом…
