Лежимо на прљавом патосу поред врата вагона, која може да отвори и затвори једино кондуктер, висок и широк као врата. Она друга врата не може нико да отвори. Преко нас тројице, наших ранаца и канапом умотаног шатора, прелазе ознојени и избечени туристи не би ли се олакшали у клозету, у коме је лавабо сув, пошто воде нема. Од Новог Сада до мора смо негде на пола пута. Воз стоји ли стоји више од три сата. Врућина убија.
Карту за други разред воза није проблем купити. Теже је ући у вагон. Некако се сви угурају. У купеима гомиле путника седе залепљени једни за друге. У ходнику стоје или седе на сопственом и туђем пртљагу. Док је воз ишао, пиркало је кроз прозоре, померене надљудским напором од горе на доле десетак сантиметара. Неки прозори су скроз отворени. Тамо стоје, главу уз главу, срећници. Ипак, они немају право да седну, а и неће, јер ће неко да тражи да он стане, па да ухвати мало спољног ваздуха. Само слаби одустају.
Масно је свуда. Бубуљице су нам поискакале. У шеснаестој години живота се због тога секирати? Кад се убацимо у море и таласе у кампу код Пореча, слана вода ће све да поједе и проблем решен. А онда следи уживанција.
У ходнику, код отвореног прозора стоји грмаљ, хвата ваздух и удара по млаком пиву из лименке. Љуљно је бар десетак, а бар сто пута рекао баритонски, снажно: „Што не креће, јебо матер.” Придружило му се и неко детенце, које је урлало као да му кожу деру. Уши нам пробише. Сви се слажемо, али нико нема снаге да нешто изговори, а камоли да им се придружи у протесту. Ником не пада напамет ни да изађе из воза, јер ко зна, у оном мраку, у којој смо сад вукојебини, а и кондуктер се однекуд из мрака продерао да нико не сме да изађе
„Што не креће, јебо матер?” И опет, и опет, и опет. Престали смо да бројимо колико је пута изговорио. Ај му ти реци да ућути. Кад смо сви већ скроз обамрли и утрнули, па и детенце престало да урла, на његово што, цимну нешто као да је гром ударио. Воз се покрену тако да су сви који су стајали попадали, они који су седели били су прекривени онима што су стајали, они у купеима су поразбијали једни другима главе, а ми „лежећи” смо улубили већ улубљена врата према другом вагону. Лименке су се разлетеле по присутнима. Грмаљ је пао на неке несрећнике, који ни „а” нису рекли, него га подигли и прислонили уз прозор. Лик дохвати ваздух и грмну: „Ал’ је крен’о, јеб’о матер.” Смех је грунуо из свих нас. Трајао је дуго и преносио се кроз вагон. Незаборавни таласи.
