Високо сунце ју је скроз заслепело, а умало се није скљокала на плочник изашавши нагло из кола у којем је радила клима. Глувоћа на левом увету се појачала кад се усправила и усмерила поглед према згради Дома здравља. Који ђаво ју је терао да јуче скочи онако у базен и да остане глува од воде која јој је упала у уво. Узалуд се наскакала на једној нози, она је остала да јој прави шумове по глави. То је казна јер је слагала да јој није добро, да неће доћи на посао, а данас јој и стварно није добро.
Везала је шарену мараму пажљиво, јер је унутра било хладно као у хладњачи, да не раздражи уво још више. Млада медицинска сестра је записивала нешто на компјутеру, док је напрезала чело као да решава неке тешке математичке задатке. На шалтеру само једна баба и она, Зорица. Сестра повуче руком књижицу не гледајући је, па упита жену што је дошла.
– Мислим, код ког лекара ћете? – исправи се и подиже наочаре преко знојавог носа и зајапуреног лица.
– Код ушног, ако може, запушило ми се уво од базенске воде. Само испирање ми треба.
Сестра дубоко уздахну, као да каже, јако ми ви па знате шта вам треба, па рече гласно:
– Ја не испирам уши. Морате заказати, па кад вам дају термин – нешто је показивала рукама, као да је Зорица божемепрости, глувонема.
– А ви не испирате, нисам знала. Па закажите ми. – Зорица као свака полуглува особа виче на сав глас, али не примећује.
– Ја?! – упита изненађено сестра. – А не, то мора ваш доктор, а он је… – гледа у екран неких десетак минута најмање – а он је на одмору, враћа се тек за пар недеља.
– А ја да чекам док се не врати.
Зорица је имала утисак да је дивна сестрица помало тера шегу са њом, чисто да убије досаду, на шта ова обриса чело руком и направи гримасу као да се сетила нечег важног, махну прстићем и рече:
– Сачекајте! Мислим сачекајте овде – да би се потом изгубила у непознатом правцу.
Шта је данас, уторак, што мрзим уторак, а ко ме је терао да јуче скачем по базену, боље да сам на посао отишла. Гарант је отишла да позове неког из обезбеђења да ме избаце напоље – помишљала је Зорица, осетивши како јој она вода шета од једног до другог увета. Потом је на место младе сестре, дошла једна пред одлазак у пензију, крупна, са проседом ретком косом и упитала је шта хоће.
– Хоћу ушног! – викнух право у фацу габаритној сестри.
– А јел’? А шта ће вам? – чуј ње, шта ће јој доктор.
– Да ми испере уво, не чујем, упала ми је вода. – показа на уво.
– Дајте књижицу – рече сестра, гледајући је сумњичаво. Па није глува она, шта јој показује уво. Разних будала има. – А ваш доктор је на одмору – дода.
– Па ето вам је, дала сам је. – сестра једним оком претражује по књижицама ко да их има двеста, а не две, а другим оком гледа у Зорицу. – Да, јел’ га неко мења?
– А ви сте Зорица Јокић? – упита је, као полицијски службеник.
– Да, ја сам.
-Можете доћи петнаестог. И не мења га нико, мислим, тај што га мења изненада му позлило, па му тражимо замену.
– Када? Када да дођем? – Зорица изневеровала, док сестра колута очима.
– Петнаестог јула.
– Али, побогу то је тек за петнаест дана.
– Добро, па шта, зар је неки проблем сачекати? Све је пребукирано. Ви млади данас немате ни мало стрпљења.
– Јесте, проблем је, јер ми смета, не чујем добро. –
– Не морате викати ја вас чујем. Добро ево десетог и нема ништа раније. – бацила је летимичан поглед на екран. – ХОЋЕТЕ?!
Госпођа Зорица, иначе фино васпитана млада дама од четрдесетак и кусур година пошизи:
– Шта бре нема?! Како може да нема?! Ја треба да шетам глува 15 дана јер доктор не може сад да ме прими!
– А што нисте мислили раније. Сем тога, то се можда ради о неком обољењу, није то тек тако, јел’ ви разумете шта вам ја причам? Сем тога, има и приватни лекар.
– Не разумем, хоћу сад да ме прими. САДА. Јел’ ради ушни? Ја ћу га питати, ако немате ништа против да ме сад прими. И зашто бих давала паре приватном лекару? – Дебела сестра слегну раменима.
-Ради… па ви хајте питајте га. Соба 23. – каза сестра. Реално много ју је нервирао тај доктор, као да је не знам како битан, а овамо салеће младе сестре. Шта фали њој? И баш би волела сада да га ова неуравнотежена среди, па да видимо, бато мој, ко је овде битнији.
Зорица изнервирано улеће у ординацију доктора Перића, без куцања и таман да проговори наглас, реч јој остаде запретена у грлу. Доктор Перић држи у крилу сестру са шалтера, нешто јој шапуће на уво док се ова кикоће. – Шта је ово? Како то упадате, видите ваљда да радим, молим вас изађите. – Нагло устаје, подиже косу што се разбарушила, сестрица умало да падне, али се хвата за ивицу стола, исправља сукњу и додаје: – Ја ћу доћи касније. – Доктор јој сигнализира очима да ћути. Сестра истрчава док уморна пацијенткиња седа у столицу.
– Ја сам рекао да изађете, још фали да ми се ту онесвестите, боже ме сачувај. Шта ви хоћете, ко вас је послао?
– Ја сам из министарства здравља проверамо рад доктора, да ли прима неки мито и слично. – одједаред бубну Зорица, као да се данима спремала шта ће да каже.
Сад ће да лети из Дома здравља кад доктор провали њену тако провидну лаж. Кад оно, доктор пребледео, дрхтавим рукама отвара фиоку и вади малу пљоску.
– Извините, ја не пијем, али ме је то потресло. Из Министарства кажете? Од кад то тако проверавају?
– Има већ неко време. Није требало да дођем овамо, али ко за баксуз ми се уво запушило, па ме послаше овамо. Као прво, ситуација је крајње компромитујућа за вас. Затекла сам вас са сестром на гомили, што би се рекло, а као друго пијете на радном месту. Зар је могуће да заказујете на петнаест дана једно обично испирање ушију? То је под три. Дакле, нећете се лако извући. – кад лажеш, лажи лепо и за све паре.
– Ја не знам одакле вам те информације, да ми заказујемо тако за месец до два, то је једна примитивна лаж. Ако је хитно, то ми одмах сређујемо ситуацију, евентуално сутрадан. Ево, сад ћемо одмах то да средимо ако бога знате, само ме не пријављујте. Боже, ево да се прекрстим и левом и десном, шта све људи неће измислити, испашће још и да смо нерадници и да кршимо Хипократову заклетву. – натегну још један гутљај, чисто да му руке не дрхте, пробиће жени бубну опну, па може да се слика са својом брижљиво грађеном каријером.
– Па добро, ако може одмах, онда ми урадите, па ћемо се већ договорити. Немојте ми се ту крстити, ко да ја не знам какви су ти пацијенти, то све дрско и неваспитано. – Зорица му саучеснички намигну.
– И ја сам увек за договор! – Узима слушалицу и окреће број: – Ало, сестро Меланија, дођите одмах код мене у ординацију. Рекао сам одмах. Како код кога? Доктор Перић, да ја сам… – спушта слушалицу – Боже ме сачувај, пита ко је то.
Долази сестра Меланија, сва задихана, каже била је на паузи, мало се одужило, док су донели бурек из пекаре, па цркла рингла за кафу, а доктор има глас ко њен муж, па се баш сирота уплашила. Доктор Перић погледа црвену у лицу сестру Меланију, и виде како се она силно зноји испод мишке: – Какав вас сад бурек спопао? Ви можете да једете по врућини? Ајде припремите све за испирање увета министарки. Јел’ ради ова клима уопште? – узима са стола фасцикле и хлади се.
– Наравно. Одмах ћу. – већ се одобровољила, па је наставила да прича: – Зар мислите да не треба јести и кад је лето? То је заблуда, велика, човек се троши… а сем тога, бурек….
– Аман, оставите се више тог бурека. – рече већ на ивици живаца доктор, само мало фали да његов углед и репутација буду заувек уништени.
– Одмах докторе. – Одмах се ућутала и прионула на посао. Каква дисциплина.
После десетак минута, све је готово, Зорица се осећа добро, уво је испрано. – Јел’ све у реду, госпођо. Како чујете?
– Одлично, много вам хвала докторе. Ово вам никад нећу заборавити.
– Добро, не морате претеривати, то ми је посао, знате.
Кад је излазила, Зорица добаци: – Врло сте љубазни, рећи ћу коју реч за вас, у Министарству.
– Хвала, хвала, много сте ме задужили. – и њему онако из куртоазије кренуше сузе на очи, што он дискретно обриса рукавом докторског мантила. Телефон наједном зазвони. Доктор брзо спушта слушалицу, па се обраћа Зорци која само што није шмугнула из ординације.
– Је ли, госпођо, како вас, бре, није срамота? Министарство здравља. Ха, мислите, ја сам веверица. Па ја такве ко ви одмах препознам.
– Да, па видим, одма’ сте ме препознали. Не бисте ништа ни знали, него сте примили ту неку дојаву.
Зорица пажљиво затвара врата, чује са друге стране вику доктора Перића:
– Мрзим уторак, мрзим га, сваког уторка нека глупост, то је неки усуд!
Зорица победоносно пролази ходником, само што нико не примећује њену еуфоричност, утонули у своје бриге, оборили главе и ћуте.
Доктор узима пљоску и отвара је.
– Боже, Срђане, шта ти је, сестрица ти је помутила и вид и разум, не распознајеш више ни обичне жене, мо’ш мислити: Ја сам из министарства здравља. А па то је због уторка све, прошли шта је било оно, а да, жена ме полила водом и плус сам возио два и по сата због радова на путу. Уторак је много гадан дан. – доктор почеша брадицу.
Сестра којој није ни име знала је погнула главу гледајући у картон пред собом, правећи се да не види насмејану пацијенткињу.
– Ко зна шта је урадила сиротом доктору? Тежак позив имају, а ови болесници немају ни срца ни душе.
Чим је Зорица изашла напоље, сестра брже-боље отрча код доктора, да га утеши.
