Било је касно поподне када је Адам прочитао коментар: Чисте су само оне куће у којима нико нема шта да баци.
Адам није веровао да је то тачно. Увек је био сумњичав, џангизави маторац који воли све да провери, и тако је кажипрстом прелазио преко равне површине углачано чисте лакиране комоде тражећи прашину. Тада му истраживачки поглед одлута на под. Да ли је ово могуће? Мали бели папирић се шепурио на бледо зеленој простирци.
Која провокација, помисли Адам, не верујући својим очима.
Бахатост тог папирића изненади Адама да је морао да клекне, и као некакав форезничар поче из свих углова да загледа папирић. Адам је мрзео све што је реметило ред. Свака ствар мора бити на свом месту и овај папирић свакако не може бити на поду, мора неко бити осумљичен за ово злодело, то је бар јасно. Клечећи на коленима, посматрао је бахати папирић, док га на крају није грубо покупио и стрпао у џеп. Тада му привуче пажњу бели слој прашине испод комоде. Није се томе надао, пре неколико дана је све очистио. Никако му није било јасно одакле се стварала прашина. Ред мора да се поштује а прашина је почетак анархије. Адам је мрзео анархију и због тога је одмах донео тешко наоружање: моћни усисивач последње генерације. Брујање усисивача деловало је смирујуће док је Адам са смешком, намештајући боље наочаре, детаљно и прецизно усисао сваку трунчицу прашине, а онда се сети да види шта ли има на врху комоде. Принесе столицу и постави је на углачани паркет, опрезно се попе и поче да псује када виде и ту прашину.
„Катастрофа, катастрофа, ово ми се никада није догодило, мора да сам већ одвише стар”, понављао је Адам прекорно према самом себи, док је влажном крпом скидао слој прашине.
Да би дохватио крајњу ивицу комоде, морао је да се попне на прсте на самој ивици столице, и то је било последње чега се реално сећао јер је већ следећег тренутка лежао на поду. Док је моћни усисивач поред главе свом снагом вукао прво косу и наочаре а затим поче да повлачи и кожу главе, Адам осети као да губи облик и да га усисивач једноставно гута и увлачи у своје ждрело. Није могао да учини ништа, све се одиграло врло брзо. После превртања у вихору ваздуха док је пролазио кроз разне тунеле на крају свом снагом оста залепљен на некаквом зиду. Клону на под. Требало је времена да се навикне на таму без наочара, било је врло загушљиво. Тада је чуо жамор и смех. Није смео да се помери, као паралисан је ћутао и чкиљио у таму. Осећао је прашину, пуно прашине. Једно крупно зрно прашине се издвоји и приђе полако, бахато га ухвати за уво.
„Гле ко нам је дошао, главом и брадом.”
Чуо се жамор неразговетних гласова и смех који се приближава.
„Слушај ти глупи створу, настави Крупно зрно прашине, нас је немогуће победити, ми се увек враћамо, ово је наш свет. Од прашине си настао и у прашини ћеш нестати.”
Адам осети да га прашина лагано засипа свуда по телу. Почео је очајно да млатара рукама и да се гуши од прашине, није било ваздуха. На крају паде на колена, схватајући свој очај и страшну судбину. Звук усисивача је све јаче парао мозак док не постаде неиздржљиво, и Адам отвори очи и угледа лустер на плафону своје собе. Лежао је тако непомичан док је срце куцало као лудо. Пре неколико тренутака се већ опростио од живота а сада је опет у својој соби на поду жив. Када прође мало времена и када Адам поврати потпуно своју свест и реалност, помисли да је сигурно пао са столице. Још је лежао на поду када му поглед привуче бели свежи слој прашине испод комоде. Кроз прозор је сунчев зрак обасјао собу, у њему су весело лебделе трунчице прашине. Адам полако пружи руку према усисивачу.
