Пишем свевишњем, свезнајућем послодавцу, чаробњаку и надреалисти, а надасве имагинарном илузионисти свој CV, брижљиво, да не пропустим ниједну битну, од вашег животног значаја важну чињеницу, аргументовано и истинито, надасве шта у ствари нисам учинио, и где сам погрешио и огрешио се, да се свемогући опсенар не би мучио мојом мизерном и грешном маленкошћу занемарљиве минорне важности и значаја.
Малог слинавог клипана сам ударио само једанпут, и после ми је било жао због тога, али за кратко. Пукло је. Слине су се разлетеле и морали смо да тражимо опроштај, или награду, још нисам сигуран после свега што се догодило. Али да кренемо, као што је ред, од самог почетка или, бар шта ја мислим да је почетак. Мада нисам савим сигуран, процените сами. У суштини, нажалост, схватам да је све почело још доста раније када је тај малолетни балави клипан од мог сина претукао истог таквог малолетног балавог клипана а његови родитељи пријавили случај полицији, извадили лекарско уверење, а ја морао код судије за прекршаје да платим дебелу казну.
У ствари, када мало боље размислим, мислим да је све почело још доста раније када ме је, добро се сада сећам, мали балави клинац позвао телефоном. Било је то негде пре подне, радна недеља, имали смо интервенцију на моћној турбини хидроелектране на Асуану. Мотори су брујали, нисам га најбоље чуо, тражио је да му уплатим новац хитно, још истог дана, разлоге нисам успео да разумем, нисам их чуо, мислио сам да је нешто важно када ме је звао да му је новац потребан хитно. Када сам се кроз два месеца вратио кући, балави клипан није могао да се сети због чега ми је тада тражио новац. Можда сам требао већ тада да знам да балави клинац и није балави клинац и да ту нешто није у реду. Веровао сам му, обична будала.
Мада, када мало боље размислим, све је почело још много раније када су ми на послу понудили додатак на плату за рад на терену. Фирма светска, јака плата, посао свуда по свету. Мислим да је тада све почело. Залетео сам се за новац, то ћете прво помислити, а можда сте и у праву. Одувек сам желео новац, мучио се да бих га имао, беда и сиротиња, комплекс из најранијег детињства. Желео сам да моја деца буду боље среће у животу, сасвим нормално, тако сам мислио, свако од нас би то пожелео, бар тако размишљам. Међутим, тада нисам имао појма да најважније ствари у животу не могу да се купе. Желео сам да му омогућим да може све да купи. Е, ту сам погрешио. Мучио сам се као ђаво, радио од јутра до мрака, живео у бедним условима радника на терену, хранио се са послужавника у мензи, спавао у заједничкој спаваоници, викенде проводио перући веш ручно док су други ишли у кафане и провод, сваки цент сам чувао и на крају викенда послао кући, у почетку жени, а после деци. Сада, док сам у затвору, видим да сам испао будала.
Намерно до сада нисам помињао жену. Жена као жена не може сама, и то сам требао да знам. У почетку је све било у реду, бар сам тако мислио. Има новца, биће све у реду, али није све у новцу. Људи моји, ја сам новцем све покварио, верујте ми.
Долазе ми вести да жена врло често није код куће. Био сам далеко, могао сам само да јој верујем да неће бити таква кучка када види колико се жртвујем за породицу. Обична глупа будала.
Сада, док седим у затвору, размишљам да није требало да ударим малог балавог клипана. Требало је да ударим шамар развратној жени када су први пут дошле приче о њеној развратности. Нисам желео да верујем, будала. И даље сам сваки крваво зарађени цент слао њој, непотребна жртва. Уствари, не, није требало да одем од куће. Размишљам да ли би се све ово догодило и да сам остао код куће.
Затвор опамети понекад понеког човека, али у већини случајева касно. Мали балави клипан од мог сина је за новац који сам му слао куповао дрогу. Катастрофа, слика живота у који сам желео да верујем се распала и није више постојала. Вратио сам се напокон кући, ћутао и гледао шта ме је снашло, изгубљен у простору и времену.
Тога дана сам, као и обично гледао ТВ, у ствари размишљао како и шта да учиним, када је мали балави дрогирани клинац играо игрице на телефону. Изгубио је, наравно, нико у тим игрицама не побеђује, али мали балави клипан то не разуме и баца телефон о зид. Тај сам телефон крваво платио. Нов модел, брендиран, срце ми застало. Нисам стигао да одреагујем када је наставио да и даље ломи и баца ствари. Покушао сам да га задржим када ме је ударио.
Ту је био крај, пао ми је мрак на очи. Само сам га једанпут ударио. Извини сине, знам да имам тешку руку, нисам успео да се уздржим.
Жао ми је било док сам га гледао како покушава да устане са патоса, крв му је цурела из носа. Цео свет ми се окренуо, нисам могао више да издржим. Изашао сам напоље, једва дишући, и сео на степенице.
Не, није ту крај, мали балави клипан је позвао полицију. Затекли су ме и даље како седим на степеницама.
У затвору исто имамо заједничку спаваоницу и мензу где једемо храну са послужавника, само што ништа не морам да радим, чак ни да перем свој веш. Имам пуно времена, све време овог света да размишљам, шта да радим и где да одем када ме буду пустили. Зато сам и написао овај CV, нек’ одлучи Свевишњи, ја нисам тако паметан. Да ли се нечему надам? Не, ни мало.
