Прошло је неколико месеци откако сам се преселио из стана у којем сам живео три године. Посматрао сам екран у углу собе, који је био постављен тако да повремено могу проверавати шта се дешава, у ономе што сам називао „Ситуација”. Под тим се подразумевао стамбени објекат с једним човеком који је седео у столици испред рачунара, а камера је била постављена тако да покрива простор тог стана. Међутим, није седео човек на столици.
Било је свега три „Ситуације” на екрану. На тој позицији је била постављена лутка у природној величини, заузимајући место на којем сам ја седео три године. Поставио сам ту лутку у столицу и у једном тренутку напустио стан. До тада сам свакодневно уређивао тај простор и сада сам га са великим задовољством посматрао из те перспективе.
Стан је био беспрекорно уређен. Међутим, имао сам гадан осећај да и мене неко посматра. Елем, уређивао сам стан претходних пар година, поставио лутку испред рачунара и отишао на периферију. Мислио сам да је то завршена прича и говорио себи да сам само узео кратак одмор. Нешто далеко мрачније је деловало иза свега тога.
* * *
Ово је био трећи стан који сам напустио. Сва три стана су била сређена, обновљена, и са постављеним луткама у различитим ситуацијама. Сви станови су били снимани и озвучени, тако да сам, путем екрана, могао да посматрам сваку ситуацију.
Већ сам се припремао за следећи живот, следећу ситуацију, следећи стан. Тражио сам послове преко огласа, правио планове и био сам задовољан досадашњим напредовањем. Размишљао сам о урађеном послу у претходном периоду, правио сам белешке и дијаграме. Планирао сам пут, пребирао бројеве по именику. Кретао сам се по кући у потпуној тишини.
Истина је да сам тражио нешто, то ми је била некаква идеја водиља. Да пронађем непријатеља који ме је пратио и прилику за освајање трофеја.
* * *
Спавао сам лоше у привеменом смештају. У сновима се одмотавала необична слика. Човек који грозничаво решава рубикову коцку, на екрану се једна од лутки у празном стану креће, а затим крије иза зида. Неуропсихијатар који у ординацији даје пацијенту лутку од сламе са необичним осмехом на лицу. Ноћ пада, а та лутка у стану, која се кретала, остаје у истом неприродном положају иза зида… Ухватила ме паника. Да ли ће неко приметити да је то лутка а не права особа. Шта ако неко примети лутку како се крије иза зида? Знао сам да готово није било могуће да неко и спази лутку, али свеједно, нисам могао да се смирим, губио сам разум.
* * *
У паници, тражим кључеве од аутомобила како бих брзо отишао до стана и померио лутку, и вратио је на место. Међутим, док ходам, на подовима проналазим делове тела лутака и паника ми убрзо преплављује срце. Већ се не могу оријентисати, не знам где се која соба налази, саплићем се о лутке и пропадам кроз даске пода у мрачни подрум, а затим се будим у кревету.
Као и обично, хормони стреса ме преплављују док се меморијска петља развија и одмотава. Почињем да се присећам редоследа догађаја. Међутим, халуцинирам.
Продавачица која на каси која откуцава артикле. Из неког разлога, сетио сам се суђења. Наиме, имао сам врло непријатно јавно суђење пре свих ових селидби. Сетио сам се једног необичног детаља са тог суђења који, опет, није био реалан. Носио сам необичну, кицошку одећу карактеристичну за барок или ренесансу. Када је судија из сна изрекао пресуду, ја сам у бесу првог човека до мене бацио са отвореног прозора суда али, опет, ни то није била истина, да сам био крив у паду, јер то сам ипак био ја… Онај што је падао.
Звук вриска ми је одзвањао у глави.
Устао сам и извадио фотографију из мале кожне свеске. На фотографији је била насмејана… То је била жена коју никада нисам упознао ни срео. Поседовао сам само фотографију. Смирио сам се довољно и вратио фотографију у свеску. Остатак дана сам провео тетурајући се по кући.
Устао сам следећег јутра, умио се и спремао за интервју за посао. Проверио сам све ствари, укључујући и упоран повез преко очију који нисам могао скинути. Понекад је био повез, понекад кеса за смеће. Било је разних покушаја. Свеједно, пре пет година си убијен. Одјекнуло је.
Нисам више знао како да се осветим. Није било ни једног разлога за моју смрт. Кренуо сам тако према аутомобилу с прљавштином на глави. Било је разних покушаја да заборавим оно што сам видео… Хемија је судбоносни кључ.
