Данас сам се присетио искрене, бар тако звучи, изјаве једног великог музичара: „Да сам знао да ћу оволико дуго да живим, више би водио рачуна о зубима.” Или тако некако, признаћете искрено. Насмејао сам се гласно, наравно у себи, е мој ти дошао си у такву, јадно комичну ситуацију. Једноставно, одлазак код зубара зна да буде увек оправдано скрајнут, наравно, због назовимо то, или измислимо, неких важнијих ствари. У суштини лењост је у питању, али то никада себи нећемо признати. Но мора се и то, бар понекад, нарочито ако будете сатерани до зида, и тада ствари могу некада да крену и непредвидљивим, наопаким током, нарочито ако има неких лоших назнака. Тада би можда помислио, шта ће ми и зубар и зуби, коме је то потребно, још ако се и пужеви у то укључе. Знам да делује мало компликовано и сумануто, али само док почне прича, одмах да најавим срећног завршетка, као на филму, све је врло једноставно и логично, чак и поменути пужеви.
Елем, имао сам заказано снимање зуба, не могу да поновим како се зове тај компликовани назив, али нешто као сви зуби на једном месту, почетни корак у тој назовимо анималној хигијени кошчатих израслина. Убрзо пошто сам стигао у ту кућу где радијација и кроз кључаоницу излази, мали дежмекасти техничар, коме је опала коса из познатих радијационих разлога, ме је позвао да уђем у стерилну ординацију, где је и прашина поцркала, а на средишту је био тај, мени личи на злог главатог робота, апарат који светли и у мраку. Мали дежмекасти техничар је имао проблема да ме постави у правилан положај, јер сам се опирао и одуговлачио што је могуће више, осећајући у ваздуху разне вибрације. Када је коначно успео да ме по његовим строгим, рекао би перверзним, мерилима и надрилекарско техничким догмама, насилно смести и тачно у епи центар постави, наравно да се мали дежмекасти техничар, гунђајући неразговетно, склонио у другу сигурну просторију одакле ме је чкиљаво гледао и нешто бајао кроз прозор док је укључио злог главатог робота који је обишао круг около главе не би ли ми помутио ово мало мозга што је остало. Цвилео сам беспомоћан све време. После неколико дугих минута чекања, које се претворило у вечност као да је стварање света у питању, позвао ме је да као свечано уручи назови снимак, и наравно папрено наплати ту љигаву гадост једва чекајући да ми види леђа. Видим по његовим злим узаним очицама које су жмиркале неку зелену нијансу у траговима радијације из подебеле главе. Као за утеху, или могуће разочарење, добио сам ЦД, ко то још увек користи, непознате и сумњиве садржине. Док је мали дежмекасти, назови техничар, озрачене главе паковао згужване новчанице које сам му у магновењу стрпао у руке, извукао сам овећи снимак из такође зеленог омота и изненадио се колико мало зуба имам. Битно да имам ове напред, због сликања, ове позади ћу већ некако да решим, размишљао сам о томе док сам излазио из куће страве и ужаса на прометну улицу. Одмах ми је пажњу привукла лепа буцкаста девојка са мајицом кафеа која је покушавала да укључи скутер. Наравно да није успевала, па сам је у широком луку заобишао. Само што сам је, срећом или несрећом прошао, можда пет, шест лаганих корака, ко у мачке, када сам чуо да се скутер укључио уз велику буку и да се та бука вртоглаво брзо приближавала отпозади. Све се одиграло врло брзо, у секунди, к’о на филму. Имао сам времена само крајем ока да видим да се, назови скутер, без возача суља по путу, тик иза мојих ногу. Када ме је ударио одлетео сам у вис. Срећа може бити и у несрећи, што је можда важније, да сам тако лаган без трунке неке видљиве материје, скоро, осим ових мало зуба. Тако да сам почео да понирем лагано, такорећи као лист са гране. Можда је мало помогао и папрено претплаћени назови снимак у зеленом омоту великог формата, кога сам чврсто држао у руци високо подигнутој, као неко спасоносно једро, са циљем њега а не себе да спасим и као падобраном даље понирао, док су келнерице из кафеа пожуриле да ме, испружених руку, прихвате пре него додирнем ужарени асфалт. Стигао сам да видим да се једна нестрпљива келнерица и вратила у кафе, неодлучна да сачека мој величанствени пад, јер ју је један од злих гостију намерно позвао. Упамтио сам јој лик, можда затреба. Међутим и поред свих испружених руку која су очекивала мој коначни велики пад, некако сам успео да се измигољим, као спретна мршава видра.
Касније, када сам размишљао о томе, закључио сам да је то било намерно, да би их после кињио, ипак сам се лагано стропоштао на поменути врели асфалат уз јауке умирућег сужња. Одмах су, признајући тиме своју несумњиву кривицу, што могу касније на суду да искористим као необорив крунски доказ, покушали да ме подигну и поставе на танке назовимо, климаве ноге, а највише она буцкаста лепа девојка у мајици кафеа која ме је и скршила својим скутером убицом. Демонстративно сам и резигнирано одбио постављање на климаве танке назови ноге и наставио да јадно цвилим уствари излежавам и скрећем пажњу потенцијалнх сведока, док не утврдим, сигурно и недвосмислено колико су ми штете нанели, правећи разне фаце. Не могу ништа ружно и зло рећи о буцкастој лепој девојци са мајицом кафеа, догађа се то и спретнијима. Донела је средство за дезинфекцију, лед и флашицу са водом. Све сам то користио помно слушајући како се извињава цвркутом к’о у птичице. Помогла ми је да, када сам одлучио, коначно устанем и поставим се на климаве ноге, срећа без неких већих видљивих повреда, и да седнем у башту кафеа, чекајући послужење. Убрзо је донела дуплу кафу и то капућино, који сам поручио, хладан природни цеђени сок од ананаса, нара и још свакојаког воћа којег сам могао да се сетим, папирну пуну кесу са домаћим воћним и чоколадним колачима. Рекао сам да је у реду, нисам неки незасити, умишљени, незахвални егоиста коме никада није доста, мада ми новац није понудила. Боље, потрошио бих га код оног назови дежмекастог озраченог зубара.
Док сам излазио из кафеа размишљао сам, нећете веровати, о пужевима. Синоћ после кише било их је пуно на тротоару у дворишту. Све сам их пребацио на травњак, да их неко не нагази, све осим једног кога сам непажњом нагазио. Био је мрак, а и издаје ме очињи вид, то ми се обично не догађа. И његове сам земне остатке, такође пажљиво пренео на травњак. Још тада сам одмах предвидео и знао да ће се нешто, овако или онако сутра догодити, питање је само било шта ће то бити. Некада је боље не знати баш све детаље, има то својих дражи, можда. Сада, грицкајући воћне колачиће натенане сам поново високоумно анализирао инкриминисани и претплаћени снимак великог формата из зеленог омота. Питам се: коме ли је то потребно?
