Ова ноћ је знала.
Зато што је дан пре ње био у једном тренутку тамо према вечности црвене боје, никад такао црвен.
Знала сам да ме ноћ зове, да ме ти мила моја зовеш. Сакупила сам сваки атом снаге, јер сам знала зашто ме зовеш.
И идем ка теби, и гледам у небо, у месец, у звезде и знам, осећам да ћеш ускоро бити тамо.
Биле смо повезане неким чудним нитима. То нико не може да објасни, то смо осећале само нас две и Весна.
И кад сам те угледала на кревету како се бориш за сваки дах, и поглед тих твојих очица који се губи негде, мислила сам да ме нећеш препознати.
Узела сам ти ручицу, и на моје речи дошла је твоја др Цеца сам стисак ми је довољно рекао.
У овој ноћи минути су били као дани. Твоја борба, та необјашњива снага девојчице од 9 година, то само Бог може да нам објасни.
Знам, мила моја, да је страшно кад умиру деца, а још страшније кад та деца умиру жељна смрти, питајући се што не умрем већ једном.
Ове ноћи, ти си се борила са жељом да живиш и са жељом да умреш, жељна мира.
Борила си се и са вером, зашто Бог то допушта, а опет хватала за своју Богородицу.
И паде икона која до сада није пала ниједном. Схватила сам и почела да те пуштам и молим да се пустиш, и молила тебе и молила Бога, заједно са мамом и сестром.
Свака у својој молитви.
Стежеш мој прст, стежеш мамину и сестрину шаку. Срце полако успорава, уморило се, мила моја девојчице.
И тад кану једна суза из твог левог ока, и пустила си нас и ми тебе..
Ми смо те пустили и предали неком другом који ће бринути да више никада не пролазиш све ово за ових 15 месеци.
Ти си нас пустила да цео живот живимо са сећањем на тебе, са боли која никада не пролази.
И одједном, зора, и мало тело на великом кревету, а ти већ негде далеко на путу ка звездама.
У ноћи је једно дете умрло, а сунце ујутру опет сја, као да у ноћи не беше зла.
Увек уз тебе, као и што сам обећала.
Зато чувај те лисице, и ја ћу једном доћи, моја Мими, моја девојчице.
Твоја Цеца.
