Нова година више није она иста коју смо славили када смо били међу вољеним бићима у нашој раној младости. Сада више нисмо тако млади а пуни смо сећања и меланхолије, што загребе прозоре у јеку мраза пре него што поноћ откуца дванаест.
И тог децембра, као и сваког другог, након слава и након скромне празничне трпезе, окупљала сам се у кући са својим баком и деком, млађим братом и невидљивом сетом, око скромне јелке са скромним украсима. Сета је била мој нов пријатељ али је нико није видео осим мене.
Она се са мном дружи од када тате и маме више није било. Отишли су, као налетом хладноће отерани, и више се никада нису вратили да буду родитељи тој малој деци од шест и три године.
Ја и мали брат бројали смо дане до њиховог повратка који нисмо дочекали. Уместо тога бака и дека били су једини који су бринули за нас.
Око задње недеље децембра, паковали смо ситне поклоне и палили лампице. Колико год скромна кућа била у нашем родном Београду, ипак је то био дом. Топлина и загрљај љубави лебдели су у ваздуху, миловали нам срца. Толико да се и моја сета одобровољила сваки пут када се приближи тридесетпрви децембар.
Породично, седели бисмо покрај прозора, опипавали мраз на стаклу. Брат и ја бисмо наслањали усне да видимо колико би било времена потребно да се мраз истопи. Лепили бисмо прсте и чекали да њихова топлота учини исто. Разиграни и несташни, пуни наде у сутра, јер смо веровали да ће Нова година донети оно што до тада нисмо имали.
Све остало је ишчезло, осим наде да Нове године доносе чуда.
Сакупљали смо се око старог Смедеревца. Све је мирисало на неки бакин колач или питу а светла су треперила у духу празника. Напољу, у студени, спавао је смирај и тек би по неки залутали путник прошао улицом остављајући утихнуле трагове у снегу који шкрипи за његовим чизмама. Месечина би обгрлила оближње јеле и кровове кућа, а слојеви вејавице су призор учинили готово нестварним. Гледали смо са прозора оближња светла а у поноћ сачекали ватромет. Брујало се и до целих пола сата од славља и варница које су прштале на све стране. Ушли бисмо у годину Нову у загрљају баке и деке коју су за себе једино желели здравље да их служи, не би ли нас очували у одрастању док не постанемо велики људи.
Много је наде уложено у Нову годину а тако мало се чинило да се доласком ње може изгубити.
Године су прошле, узеле свој данак те баку и деку повели са собом у вечити смирај. Сада студен шара прозоре и призива на игру, али нема кога. Деца која су тада била мала, сада су одрасли људи, који ће можда тек са својом децом разгалити сету и мраз што облива прозоре.
Нова година више није она иста коју смо славили када смо били међу вољеним бићима у нашој раној младости. Није ту ни Смедеревац, ни мирис бакиних колача, ватромет у поноћ и загрљаји пуни топлоте. Нова година долази неким новим људима а нама загрева сећања која се простиру у вечност и на тренутак нас враћају у детињство, у неко старо, заборављено свитање.
